Robert Pauletić
Izdavač: Karnak
Sve kuće i kolibe imaju tv antene, a neke čak i satelitske pijate! To je da mogu gledat nogomet. Normalno, sve je ukradeno, od televizora, priko antena, pa do kablova od struje.
Geni su in dali radišnost, poštenje i efikasnost. Ipak, nisu ih mogli sačuvat od nekih uticaja brazilskog temperamenta. Ugledni Japanac iz Sao Paula reka je: 'Istina, mi radimo više nego Brazilci, ali stekli smo neke njihove karakteristike. Znamo popričat na poslu i ponekad nešto ostavimo za sutra!'
'Zašto mi čestitate? Ja ne priznajen drugo misto. Kad si drugi, samo si prvi među zadnjima!' Senna
Posli ovoga čudesnoga prizora slapovi Plitvica će mi, nažalost, do kraja života izgledat ka mlazovi vode iz špine. Lipe su naše Plitvice, ali ka dičja igračka prema Vražjen ždrilu.
'Luda Marija' radila je povremeno od 1972, kad ju je vlada konačno trajno zatvorila. Izgrađena je cesta koja dobrin dilon slidi trasu pruge zaraslu u povijuše, a između stogodišnjih šina natopljenih krvlju iljada radnika sada opet restu stabla maracauba. Danas se turisti sa strarinskon parnon lokomotivon mogu provozat par kilometri iz Porto Velha do Santo Antonija. To je sve što je ostalo od strašne Pruge smrti.
Pokušava san zaspat, ali u kolibi je grozno smrdilo po sredstvu protiv buba. Ne da je smrdilo, to je bilo neizdrživo. Gušija san se u amazonskon Auschwitzu, baraka 1C. Na kraju san se diga i širon otvorija ponistru. Škorpioni i pauzi, dobrodošli! Bolje da umren ka čovik nego ka gaštapan.
Delmo je bija i u amazonskin možvarama, onda kad je ima obuku za komandosa. Tamo ima malih narančastih parazita koji se uvuku pod robu, pokriju cilo tilo ka lancun i upiju se u kožu. Žrtva se mora momentalno skinit gola i nekako ih zgrebat sa sebe. Manje opasni su veći paraziti sivoga kolura koji se bezbolno prilipe za tilo, pa ih čovik pronađe pipajući jer nabote. Njih treba odsić nožen.
Plovili smo cilo jutro i jedan put natočili gorivo na pumpi koja je – plutala nasrid Amazone! Plutajuća pumpa. To nisan nikad prije čuja da postoji, stvarno san se šokira.
Letili smo, letili, i onda nakon po ure došli do Anavilhane, najvećega slatkovodnog otočja na svitu. Spektakularno! Doli je ogromni Rio Negro, a po njemu ka zelene trake rasuti ludi, duguljasti otoci. Zeleno-plavi labirint s rigama kopna. Neki su paralelni jedni s drugima, neki se dotiču, križaju pod čudnim kutovima. Svako malo bi bljesnilo sunce, odbilo se od vode, pa plemenitoj kombinaciji boja dodalo i zlatnu. Zuja san iznad sve te lipote ka orao i gušta u pogledu. Ovo su ustvari brazilski Kornati, samo zeleni i veći! U sebi san oprostija pilotu št aje zakasnija 73 minute. Potapša san ga po ramenu i pita o Anavilhani, a on je priko volje odgovara.
Ljenjivac je beštija koju bismo mogli uzet za simbol Dalmacije. Puno je smišan, svakako dražesniji od tovara, lin je ali maksimalno simpatičan, a poseban je po tome šta jede, spava, jebe i rađa u iston, visićen položaju! Brazilci ljenjivca zovu preguica, a vidija san ga samo na jezeru Janauario, u džungli ih nema puno.
Najluđe in je žalovanje. Kad umre član plemena, pokojnika se obisi za drvo dok se tilo skroz ne osuši, a onda se spali u pepel. Nakon toga pepel se pomiša s bananama. Familja i prijatelji tijekom žalovanja tribaju po običaju iszist banane s pepelon da sačuvaju duh umrloga.
Pleme o kojemu govorin zove se Yanomami. Nastanjuju zabačeno područje na granici Roraime, Amazonasa i Venecuele. Ima ih puno, među najbrojnijin su domorocima Amazonije. Žive doslovce ka neandertalci. Prvi kontakt s izvanjskin svitom imali su oko 1950. kad su doznali da izvan džungle žive nekakvi čudni bili stvorovi koji su ih počeli pilat i dolazit u njih. Ozbiljna veza s civilizacijon nije postojala do 1970 kad se počela gradit cesta kroz njihov dil džungle. Pomišali su se s radnicima i bidni pomrli od ospica, gripe i veneričnih bolesti. Neka sela su skroz izbrisana.
Yanomami su mali, meškinjasti urođenici s tipičnim indioskin crtama lica. Središte svak ezajednice je yano, velika okrugla drvena koliba s krovon od slame. Tu svaka familja ima svoj dil koji gledana cetralni prostor za ceremonije i plesove. Međuplemenska okupljanja su prilika za dobro se najist. Glavna delikatesa je majmunovo meso. Na meniju mogu bit i tapir, divlja svinja, kukci... a za desert banane i manioka. Kad nestane voća i zelenja, selo se gasi i seli na drugo misto.
Pridaje se velika pažnja međuplemenskin savezima i odnosima, i to da ne bi došlo do nasilja. Neprijateljstva često izbiju kad zavladaju bolesti, jer se misli da ih šalju šamani, zli vračevi drugoga plemena.
Bolesti se liče šamanskin plesovima i raznim biljkama, među kojima je yakoana, halucinogeni biljni prah za tiranje zlih duhova. Provali su je i bijelci, koji kažu da je yakoana luđa od LSD-a.
Starac Santiago bija je uvatija, ako se dobro sićan, golemu sabljarku, ali ju je druga riba oglođala. Ovi ovde uvatija je divovskoga pirarucua, a život je oglođa njega. Ima šporku majicu na špaline, obišene mišiće na mršavoj nadlaktici, najjadniji banak. Sinovi, ka šta vidin, ne pomažu u poslu. A znali su se slikat za novine.
Ipak, stari će uvik imat bar nešto veliko šta je napravija u životu i šta može svakome pokazat s ponoson. Svoga pirarucua od tri metra tristipet.
Kad buden dida od 80 godina, jedino čega ću se sićat iz Manausa bit će dvi žene, Krysthe i Šefica. Mala Krysthe iz teatra, predstavnica lipote, umjetnosti, dobra i raja, a s druge srane Šefica s pazara, reprezentativka bluda, droge, zla i pakla. Digod posli smrti otiđen, tamo ću imat prijateljicu iz Manausa.
Post je objavljen 15.10.2010. u 12:57 sati.