Kupila sam kavicu, smandrljala je i krenula na registraciju kola.
Pa šta, reći će neko, ko da je to neki kunst.
I ja sam tako mislila.
Tehnički, standardno, gurneš onom čoveku neku paricu u džep, on se pravi da ne vidi, kaže da je sve u redu, namigne i kaže, kočnica.
E, ovaj put je bilo drugačije... izgleda da ili je parica bila presićušna ili su greškice bile prekrupne.
Sveto ne radi, pade presuda, kao da sam ubila čoveka.
Juriš pešadija kod autoelektričara. Naravno, svi u servisu su čekali samo njega, kavicu su pili automehaničari, oni što prčkaju po onom smrdljivom u kolima, oni što nešto rade gumama kad si ispuhnu, i ostali neindentifikovani.
Moje čudo je čekalo ravnih tri sata da dodje na red. Ne znam šta mu je falilo, ali se posle ispostavilo da se lampa na faru mora staviti na odredjeni način, a čarapa ne može zamenjivati neki šaraf, oprugicu ili već nešto tako. Meni nije smetalo, a i čarape su bile od onih boljih.
Uvek sam mislila da razumem jezik kojim govorim, ali ovi u servisu govore nekim čudnim koji meni ništa ne znači. Kad sam mu donela taj šaraf prevrnuo je očima, i zagledao se u moje čarape. Znala sam ja da su one bolje od tog šarafa.
Vratio me je nazad i poslao po lampu. Znala sam da ne traži sijalicu, a ko bi ga znao, ove štedljive su jako skupe, možda sprema desetogodišnju zalihu. Bilo kako bilo, lampa za kamion nikako ne odgovara mojim kolima.
Uvredjeno sam otišla na kavicu, i ostavila ga da sam se snalazi.
Izgleda da moja pomoć i nije bila prava, jer je bez mene sve završio za pet minuta.... osim pisanje računa, za to mu je trebalo malo više.
Post je objavljen 13.10.2010. u 11:18 sati.