Pregled posta

NOBEL ZA MIR

Liu Xiaobo dobitnik je ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, u središte pozornosti javnosti došao je još 1989. kao jedan od vođa prodemokratskih prosvjeda na Tiananmenu.

Tiananmen i ja

Tiananmen, 03. lipnja 1989. Pobilo studente.
Vukla me ta ogromna zemlja i ranije al san sve manje volila ić u komunističke zemlje, bolila me glava od načina na koji ljudi živu pa je Kina bila na čekanju.
Onda se dogodija pokolj kojeg nisan mogla ni prihvatit ni razumit, morala san otić.
Nas dvi krenile 20-tak dana posli masakra.
Doletile pridveče, ispod nas ogromni Peking a jedva koje svitlo vidiš. Aerodrom ofarban uljenom bojon s crton, malo ljudi, puno ozbiljne policije, ka u socrealističkin filmovima.
Vozimo se do hotela taksijen kroz ogromne, široke ulice pune bicikla. Ni jedna bicikla nema svitlo, sve žene imaju marame na glavi, muški i ženske u istoj robi.
Za večeru donilo krasna peciva, mašila se, zagrizla kamen. Tvrdo rižino pecivo. Ostalo su bili tamni soja sosevi, ko zna koje sitno rizano meso, riž i povrće, mi gladne tražile tost i dva frigana jaja, ma malo morgen.
Stolnjak, monutura konobara, posteljina, šugamani, sve je bilo puno fleka.
Ne moš leć na fleke, nemaš koga pitat šta je to jer ridak je petak da neko govori engleski, a naš kineski se svodija na pozdrav "nji hao".
Ošle taksijen u opustjeli dućan za strance kupit šugamana da možemo stavit umisto posteljine i tuširat se.
Kasnije smo prošetale oko hotela, virile kroz prozore u stanove. Na većini prozora nije staklo nego prozirna, tanka plastika, ka od vrićice za zamrzavanje.
Mala, gola žaruljica na žici visi sa stropa, goli zidovi ofarbani ka na aerodromu, namještaja skoro ništa, puno ljudi u jednoj prostoriji.
Sutradan našle našu gđu koja doli živi i profesora slavistike na njihovon sveučilištu šta je kratko studira u Beogradu pa s njima najprije idemo na Tiananmen.
Moga si doć blizu, ne i ugazit na taj najveći trg u Beijingu, tako se kaže a ne Peking. Vidile su se ogromne fleke od krvi studenata, vojske je bilo krcato, 15 km u krugu bile su rupe po fasadama od topovske paljbe.
Naša gđa je stala u obranu vlasti, govorila je da je tribalo na bilo koji način zaustavit studente koji su tražili više ljudskih prava i jače otvaranje Kine jer se ne može vladat s miljardu ljudi koji bi tili ljudska prava i život ka u razvijenijim zemljama. Profesor je umira od straha za sudbinu studenata i svog sina jedinca, studenta.
Čudila san se zašto građani šute dok in vlast ubija mladost.
Mnogi roditelji smaknutih koji žive tisućama km daleko neće cilu godinu, možda i dulje saznat da nema više njihovog diteta, a dobar dio pekingškog stanovništva virova je da to nije počinila njihova vojska nego neka druga, koja druga nisu znali. Ka da in je neko ispra mozak.
Većina građana Beijinga nije znala ni u kolikom gradu živi, kreću se na relaciji stan-posal i gotovo, država je brinila da im posal bude blizu.
U stanu nisu imali kupatila, tuširanje se po rasporedu obavljalo jednom mjesečno u mjesnoj četvrti. Žene su nosile marame kad voze bicikle da sačuvaju čiston svoje prekrasne crne kose.
Kad se Kina otvorila zapadu radnici na gradnji hotela dovodili su familije gledati čudo neviđeno da svaka soba ima kupatilo.
Beijing je suv, prašnjav, oskudijeva vodom, 10-tak stupnjeva ladniji od nas.
U Zabranjenom grad nema ni jednog uporabnog predmeta, ne moš vidit kinesku vazu, samo gole zidove hramova i kraljevskih odaja.
Mao je napravija novi "Zabranjeni grad" blizu starog, ogradija ga visokim zidovima da raja ne vidi fontane, velike staklene prozore i druge luše.
Nema tica, da ih pobiti Mao da građani ne čuju nešto šta bi ih navelo na sanjarenje, lipotu...
Najpoželjniji mladoženja bija je taksist jer je dolazija u dodir sa strancima i dolarima koje se na crno minjalo za juane dvostruko bolje nego u mjenjačnici. Taksist je bija od onih ritkih koji su mogli skupit lovu za kupit frižider, san svih pekinških žena
Mi smo bile gladne jer nit u dućanu za strance nije bilo kupit spize, sve se ispraznilo, tad su mnoge zemlje prikinile odnose s Kinom.

Profesoru je bija san vidit Dubrovnik, dok je 6 miseci studira u Beogradu uštedija je za avionon ujutro otić, uveče se vratit, al nisu mu dali njegovi iz ambasade, nikako. To nije moga prižalit.
Sad je sina tija poslat živit bilo di na svitu, s familijon skuplja lovu za učinit mu pasoš. Takse su bile nedostižne, a onda je dolazija još nedostižniji problem dozvola, viza, svega. Nije uspija.
Za imat dite mladi su tribali dobit privolu partijske ćelije u poduzeću. Za imat drugo dite tribali su se pomirit s tin da će bit izopčeni, svak je smija i mora čin ih ugleda po njima pljucat da pokaže prezir, nisu mogli napredovat u poduzeću, nikad ne bi dobili stan.
Vlasti su se bavile kontracepcijon i tako da bi poslale radit muža il ženu 3-4 iljade kilometara dalje, a love za putovat nije bilo pa bi se muž i žena vidili jedanput u 5 godina.
Kasnije san bila u selo di se rodija Mao, tamo i po drugin selima u svakon vrtlu isprid kućica tajno su zakapana novorođenčad, puno previše ženske i dice broj 2 ili 3.
U starom dilu Beijinga ima uličica s malin, pretrpanin radionicama - dućanima antikviteta i suvenira koje držu obrtnici umjetnici. Tu je bilo predivnih kineskih stvari, nekih starih više tisuća godina, malo kupila.
Narod koji je prije 4000 godina ima svoju znanost, kulturu, filozofiju, umjetnost, napravija Zid, grobnice, hramove dok se za nas nije ni znalo sad je bija iza nas miljun godina.
Saznala san zašto je oprana roba puna fleka. Ima deterženta, al se pere u ladnoj vodi, kučište hotelskih veš mašina je plastično, najviša temperatura pranja 40 C. Mora ostat šporko.
Bila san u kazalištu, plesovi, pisme i ona nevjerovatna svijanja tila, svidilo mi se.

U Beijing san ponovo došla za dva miseca. Kina se oporavljala od Tiananmena, turisti opet dolazili, naši se povatali na bazi Srbi i Hrvati. Zva glavni tip za turizam Beijinga da hitno triba rješit šta će s njima ako se opet povataju. Išlo nas četvero službeno, on nas dočeka i odma s nama na službenu večeru s još njih nekoliko. Kolega mi jedva uspija reć da će mu u neko doba namjerno pozlit, tobož od rižine rakije, neka ga vodin u sobu. To će bit kad osjeti da će nan Kinezi tit učinit najveću čast koja se ne smi odbit, dat zalogaj spize sa svojin štapićima, onin s kojima su cilo vrime jeli. Sekund prije toga kolega se počeja privijat, tako smo prošli lišo. Umrla bi da san morala taknit štapić kojin su jeli, kamo li ga stavit u usta, i onako san bila štufa jer su cilo vrime pljucali sitne kosti iz mesa po stolu, priko stola, ma di stignu, podrignjivali, mljackali...
A bili su visoko rangirani ljudi na službenoj večeri sa stranim gostima - partnerima.
Tamo je najbolje jesti tost i frigana jaja, pekinška patka definitivno valja samo u dobrom europskon kineskon restoranu. Ne radi okusa, spiza ima izražene okuse, slatko, ljuto, papreno, al često ne znaš šta žvačeš pa se meni priviđale razne životinje. Puno je škurih soseva, ko zna šta je u njima, patku konobar siče na tanke komade mesa koji se stavu na male palačinke prelivene škurin soja soson, to nisan mogla, naši i kineski pojmovi o higijeni nemaju ništa zajedničkog.

p.s. jeden sa štapićima, volin kinesku spizu al ne tamo, tamo je konobar pun fleka, stolnjak isto, sosevi crni a ja gadljiva. Eto.



isprid hrama Neba i Zemlje

Post je objavljen 09.10.2010. u 22:25 sati.