Korzo, brdo ljudi. I u tom brdu ljudi šeće otac sa sinčićem, ustvari, šeće otac a sinčić trčkara iza i oko njega. Ništa me tu ne bi dotaklo, ni privuklo pažnju, da sinčić nije nosao plastični mitraljez i "pucao" na prolaznike. I tako, idiličan prizor oca i bezazlenog potomka u šetnji. I nitko, ali apsolutno nitko se ne zgraža nad time što se dijete predvrtićke dobi tako blaženo igra rata i ubijanja. To je nama sasvim normalno i prihvatljivo. Čak, štoviše, slatko, pa ta puška je skoro pa veća od maloga, a vid` ga kako dražesno trčkara na tim malim nožicama i nosi se sa tolikim teretom. Svi gledaju svoja posla, nitko ne vidi da bi to dijete za dvadesetak godina moglo isto tako trčkarati u nekom blatu sa pravom puškom i sa pravim ranama.
Ne kužim šta mi očekujemo sami od sebe kada kupujemo djeci puške za igranje... plastične su, da, jesu, ali, što to ustvari znači? Da je puška igračka, a rat igra? U tom slučaju, zašto se svi oni Jacini štićenici ne ustanu na svoje batrljke i izljube sa braćom srbima i balijama, jer sve ono što su prošli, to je bila samo igra. Pa učili su nas tako još dok smo bili mali... I oni s druge strane, što su se isto igrali indijanaca i partizanaca... šta se oni sad dure, sve je to igra...
Ok, može to bit zdrava ostavština spiljskog i plemenskog čovjeka koji je ratovao s drugim plemenima i morao biti jači i naoružaniji, inače bi bio istrebljen. Morao je onda imati sinčića koji trči okolo s nožem i kopljem.
Ali što želi reći otac sa djetetom usred grada, gdje se granice plemena miješaju i brišu, čemu ovdje služi igranje plastičnom puškom?
Nitko riječ reć.
Curice se igraju lutkicama i rozastim kuhinjicama, dečki se igraju autića i rata. To je tako normalno i ako nije tako, onda će nam se svijet raspast.
Osobno, igrala sam se Indijanaca. Više su mi se sviđali od kauboja, draža su mi bila njihova koplja od dosadnih pištolja. Koplje kad baciš, bar možeš nekom izbiti oko, s pištoljem možeš samo vikati bam bam, a onaj drugi može glumit da si promašio. Koplja smo, naravno, sami radili od nekih trski, puštali smo listove na vrhu da izgledaju moćno, šiljili, šarali, pištolje je bilo teže napraviti, a nije bilo plastičnih. Sjećam se, da, bila je to igra, i poslije svake epizode ubijeni su uskrsavali, i drugi dan smo se opet igrali. Reinkarnacija nam je bila sasvim prihvatljiva stvar.
Kad si mali i kad oponašaš odrasle, ne pitaš se previše da li je to u redu. U redu je, naravno, to odrasli čine. Odrasli ljudi se tuku, šamaraju, ubijaju jedni druge, imaju vojske, vojska ima oružje i moć, ima i vojnu tajnu, ima alfa mužjake s alfa čevapčićima na ramenima, ima avione koji padaju sami od sebe, ima snagu da nas ubjedi kako je silno potrebno svima nama imati neko dijete koje trči po Korzu s plastičnim mitraljezom.
I onda, tu i tamo se malo trznemo i krenemo zgražati i moliti nebo da nam da mir i dobre ljude.
Kao da sami tu ne možemo ništa...
Post je objavljen 24.09.2010. u 10:48 sati.