Marketing
strašni muk
Dolores Lambaša razmišlja da napiše knjigu! - odjeknulo je prije nekoliko dana sa stranica svekolike žute štampe i podjednako žutih internetskih portala. Dolores Lambaša će MOŽDA napisati knjigu! - bila je senzacija dana. Napišite u Google Lambaša +knjigu, pa ćete vidjeti. Zamislimo o čemu sve Dolores Lambaša svakodnevno razmišlja: podrezati nokte, kupiti mlijeko, ima li benzina u automobilu… o mnogo toga što svatko od nas svaki dan razmišlja, i to - naravno - nije vijest, ali kad razmišlja o knjizi - to je vijest. Knjiga je vijest, i to ne bilo koja nego upravo ona o kojoj razmišlja Dolores Lambaša, a ne bilo tko od mnogobrojnih blogera. Može Eduard Pranger ne samo razmišljati nego i pisati svoju već drugu knjigu, pa to našu štampu neće zanimati kao ni prva koju je već objavio.
Istovremeno je Anej Sam ne samo razmišljao nego i napisao i objavio knjigu koja analizira javnu pojavu Nives Celzijus. „24 sata“, najuspješnije dnevne novine, prepoznale su da im je to tema i posvetile joj sedam stranica, „Nacional“ tri, „Večernji list“ dvije. Ostali - muk. Ni slova. Kako to da šute „Glorije“, „Storyji“ i kako se već sve ne zovu? Da li zato jer im je Anej Sam jednako nezanimljiv kao Eduard Pranger?
Neće biti zato jer se već ranije, kad je tužio svoju kćer zbog klevete, pokazalo da im je Anej Sam zanimljiv, a da im je Nives Cenzijus zanimljiva to je već notorno. Neće biti zato jer su „24 sata“, „Nacional“ i „Večernji list“ pokazali da je knjiga Aneja Sama zanimljiva novinarska tema. Nije dakle to, pa samo nešto drugo može biti razlog tom strašnom muku. Što bi to bilo?
U knjizi „Kamo sutra“ Anej Sam nije samo razobličio javni lik Nives Celzijus, nego podjednako i mehanizam koji ga je stvorio i koji ga eksploatira - žutu štampu, ne libeći se pritom obrušiti i na neke njene kreatore i moćnike poimence. Teško je reći što je gore.
Nives Celzijus je tako jak marketinški proizvod da je dovoljno staviti njeno ime u naslov bloga, pa da taj dan posjeta bude i deset puta veća nego uobičajena. (Provjereno.) Ona je žutoj štampi potrebna upravo ovakva kakvu su je stvorili (o tome i knjiga govori), ali ne treba se zanositi da je ne bi bez skanjivanja razapeli kada bi im to povećalo prodanu nakladu samo jednog dana bez obzira kako bi se to odrazilo na sirotu Nives Zeljković. „24 sata“ je dovoljno jak da može opstati i bez N.C., ali svi oni koji su jučer pisali kako se pojavila na pulskom sudu povodom tužbe protiv organizatora književne nagrade „Kiklop“, a o promociji Anejeve knjige koja je bila istog dana nisu napisali ni riječ, nisu.
Izgleda da je ipak gore što je Anej u „Kamo sutra“ dirnuo u najveću svetinju žute štampe - samu žutu štampu. Za razliku od oglašivača koji joj rade što hoće, ništa nije platio. E, to da je netko jebe, a ne plati - to ne može!
Kako je Anejeva knjiga se samo velika, teška i debela, nego je izneseno u njoj takvo da se nitko iz žutila ne može s tim nositi, nema izgleda da je pokušaju opovrgnuti. Strategija koju su odabrali je ona Sanaderova „psi laju, a karavane prolaze“, tj. da se odnose prema njoj kao nosorog prema komarcu. Međutim, kako komarac može biti prenositelj neke bolesti od koje stradaju i nosorozi, vjerojatno možemo očekivati senzacionalno otkriće da je Anej Sam trgovac dječjim organima iz Tajlanda ili nešto slično, kako bi se diskvalificiranjem autora otpisalo i sve što je napisao, u prvom redu „Kamo sutra“.
Napad na najveću svetinju žute štampe je vjerojatno pravi razlog zašto svi koji šute šute. Svi šute, pa se o knjizi o kojoj bi se pisalo ne piše, pa je knjižare ne naručuju, pa se i u rijetkim knjižarama gdje se prodaje ne prodaje, pa je zapravo jedini način kako se može nabaviti preko interneta.
Novinski izdavači kukaju da im posao slabo ide zbog interneta. Jednako kako prešućuju Anejevu knjigu odbijaju se suočiti s vlastitim odrazom u ogledalu. Slabo im ide jer ne znaju raditi dobre novine. Izgovaraju se da rade novine kakve rade jer publika upravo to traži. (Da publika upravo to traži ne bi imali problema sa slabim nakladama.) Ne, oni rade takve novine jer ne znaju bolje. Dokle god ne shvate da su knjige Eduarda Prangera njihova tema, pa stvore klimu u kojoj će se one sjajno prodavati - a to se nikada neće dogoditi - njihovo strmoglavljivanje u sve veće žutilo i beznađe biti će nezaustavljivo. Dokle je taj pad uznapredovao vidi se i po tome što se s mukom žute štampe esnafski solidarizirala i navodna ozbiljna štampa, a i mnogi blogeri reagiraju u skladu s tim kako su ih već ranije preparirali.
Vi koji ovo čitate nalazite se pred jednostavnom dilemom, koliko god toga bili svjesni ili ne bili. Podržati muk žute štampe ili ne. Podržite li njihov muk, podržat ćete i njih. S druge strane, ne bi im mogli dati veću pljusku nego da knjiga, usprkos njihov muku, glasu Zida o kojem sam već pisao, dođe do čitatelja, ide od ruke do ruke, da se o njoj govori, da ono što ona govori uđe u svijest što većeg broja ljudi, Sinova sunca.
Post je objavljen 17.09.2010. u 11:19 sati.