Pozdrav prijatelji. Da se odmah ispričam što je prošlo dulje vremena kako nisam osvježio ovaj blog. Nije stvar ne imanja inspiracije ili nekakve spisateljske krize, stvar je u tome da nažalost nisam mogao. Bio sam hospitaliziran, ponovno.
No, sada je sve u redu. Doma sam, radim si nescaffe s vanilijom i upravo slušam ptičice kako pjevaju u ovo radnosno doba. Ljudi užurbano hodaju prema tramvajima i vlakovima kako bi stigli na posao, oni sretniji među njima se voze, a ja, Edouard-Bernard Dropulić, ispijam još jedan gutljaj ove žarkosmeđe tekućine koja mi tako godi grlu. Što me i dovodi do objašnjenja. Naime, bio sam na operaciji mandula. Znam, znam, trebao sam to obavit još dok sam bio mali, ta govna se znaju svako malo upalit i sjebat sve, ne morate mi ponavljat. Međutim, stvar je u tome da sam ja oduvijek bio odličnog zdravlja. Možda i previše odličnog! U bolnici sam upoznao doktora koji mi se svidio. Zove se Marin. Poprilično mi se sviđa njegov nastup, to što je stalno u toj seksi kuti, ali mu svejedno tu i tamo proviri mali bubać kroz raspor na istoj. Mislim, i dalje ga drži u trapericama, ali mora da je neka grdosija kad se tako hrabro probije kroz sve te slojeve.
Ali ne sviđa se on meni samo seksualno. Tako je pametan, zna sve bolesti, a da ne govorim da je vidio moje grlo iz perspektive iz koje nije ni Msrtinov kurac :). Jedva mu čekam popušiti. Jedva čekam da mi nabije svoju kurčinu u grlo koje je operirao i razjebe ga svojim kurcem, tako da ga opet morat operirat, pa da ga onda opet sjebe svojim kurcem i svrši mi po šavovima i pljune mi po faci i ošamari me, pa me izjebe u dupe kao zadnju kurvu i samo se okrene na drugu stranu i prdne, ne dajući mi ni priliku da se malo mazim s njime. A ako pokušam, sterat će me u kurac, brzo se dić i ostavit pedesetak kuna na noćnom stoliću i pri izlasku iz stana reć samo "ima da odjebeš dok se vratim s posla".
To je moj idealan muškarac.
Marine, volim te.
Post je objavljen 15.09.2010. u 06:49 sati.