Godina je 1851. Rasprava je o standardizaciji jezika južnih Slavena (Ilira, Hrvata, Srba, Dalmatinaca i Slavonaca...). U donjem tekstu, autor se zalaže da Hrvati prihvate ekavicu kao zajednički jezik, a odbacuje ijekavicu i ikavicu. Jezik je arhaičan, ali može se razumijeti.
»Naš jezik, bez da se razumljivost uvredi, može se mnogo polepšati, t.j. uhu slušatelja ugodnim učiniti. Ja sam i za ovo polepšanje. Ovde opširno pisati, u čemu stoji lepota jezika, nedopušća mi vreme ni prostor. S toga velim: 1. na šaranje - makar kakvo: a) reči šareno pisane (e, ie, je, ije) nerazume ni svi štokavci, a kamoli kajkavci i čakavci; b) šaranje cepa naše proste reči na više komadah, što niti je razumljivo, ni lepo, dakle ni slobodno - t.j. polag moga načela. U našem jeziku nije ni jedna reč, koja bi imala više od pet slovkah, a uz šaranje jednoslovična ih reč toliko ima, n.p. iz lep ali bel postaje lijepijema, bijelijema itd. - samo ako se dosledno piše. To je srednja perioda!! - Meni ovde druga neostaje, nego uzeti ali čisti i ali e. Ja sam rodjen štokavski ikavac, dakle niko nemože mi reći: Cicero pro domo sua ali s g. B. da su mi reči jednostrane, pa i tako opet strictissime od moje strane - velim: ovo je (i) najpotištenii, najgadnii glas, koi samo nekoliko nas štokavacah razumi. Ja sam dakle za čisti e. I zbilja, on je najlepši glas, koi svi razumimo.«
