Za sve one koji nemaju Pojma... a i o Pojmu pomalo...
Upozorenje 1: Ovo je tekst koji je beznadno dosadan i nije namijenjen nikome, a pogotovo ne onima koji su, do ovog retka, nakon naslova, mislili kako će nešto pročitati... mislim, hoće, pročitati će, no nešto vrlo dosadno, a mogu vam reći, sad kad sam i sam to probao pročitati, ne samo da je dosadno, nego i puno pogrešaka.
Upozorenje 2: Još ste tu? Mazohisti....
Dakle, ponovimo, jer...
repetiranje... i pas ti mater ti buš meni studiral deset godina!
Molim suseda Štefa da se, predi si streli tog svojeg fačuka kojega ni delal, ali ga školati mora, smiri i svede svoje doživljaje na razumnu mjeru, kako bih ja mogao nastaviti gnjaviti reliquiae reliquiarum publicum honorabilis, kako svojim (ne)znanjem latinskog tako i proteklim događajima koji, kao da su se događali svima oko mene, samo ne i meni.
Negdje u bespućima pakla, autor me ostavio da pijan plazim po podu i jedva ležim bez pridržavanja, dok se on usredotočio na slanje vražje matere u vražju mater...
- Kistihand gospođa Lucifer, kak' ste mi kaj danas? Joj, pa vi ste sva vražja, kak' da ste vragu... u jebemti, kriva usporedba... kak' da vam je vrag opal iz torbe... a, niste tobolčar?!? Joj, oprostite, onda sma vas zamenil sa susedom s trećeg kata... još jemput, kistihand milostiva, ljubim ruke, servus milostiva i najte kaj zameriti, milostiva Lucifer...
Huh... ak' sad velim u božju mater, kaj se bu dogodilo?
- ...
No, barem se tu ništ' ne događa... no, to da se u tim sferama ništ' ne događa pokazuju nam nekakvi čudni događaji po kojekakvim "stranjskim" zemljama, ali da ne politiziram ionako dosadan tekst, vratimo se glavnoj temi:
Pijan, plazim, doslovno dnom pakla, iako je Luciferova kancelarija malo povišena, onak' na podestu.
Znate da u životu postoje trenuci u kojima vam se počne vrtjeti film pred očima, i meni u tom trenutku padne na pamet da mi se, ako se dobro sjećam, kod jedne takve projekcije sve zaustavilo, i da sam ostao bauljati oko tog projektora, pokušao zaustaviti kotač povijesti, što li... dakle autor me zajebo, i od onda i mene i vas, već skoro dvije godine vrti u nekakvom kotlu u kojem bi se odonda štošta skuhalo, pa i pokoja afera... opet ja pokušavam ubaciti dnevnoploitička sranja tamo gdje ih nikad nije bilo... pa koji mi je vrag danas?
- Poštovanje šefe, da, šefe, da, vi ste gospodine Lucifere moj jedini vrag i neću imati drugih vragova osim vas. Klanjam se šefe...
- A ja? – u tom trenu upita Bog, sišavši na oblaku... ma da... trebao je sići još kod prve božje matere, ali kak' to već ide, oblaci su spori, atmosferske prilike nisu dozvolile spuštanje u niže sfere, pa sam se zadnjih par minuta i mogao raspričati o koječemu – Što?
- Povuci to što si rekao... nismo mi baš takve oštrokonđe – reče jedna Prilika, no odlučio sam se na ignoriranje, te nastavih:
- Pa ako mi je Lucifer jedini vrag... a i pitao sam koji mi je vrag danas... onda ste vi moj jedini bog...
- Dakle sve u skladu sa zapovijedima?
- Smjerno i ponizno, sluga pokoran... – šljap! – Hej!!! Kaj je to?!?
- Hmmm... Pljuska!?! – to Lucifer, mislim da se ne izgubimo u dijalogu tri osobe...
(izemti sve kakav je to onda dijalog... to je više trijalog...))
- Da Gabriele, jedna mala vragolasta pljuska! – primetnu Bog...
- Dobro je kolega, ne morate objašnjavati
- Svakako cijenjeni i uvaženi Lučonošo, ali to je bilo jače od mene...
- Ali, kolega...
No, dakle, dok se njih dva prepiru, a vjerujem kako će nam još upadati u ovo razjašnjavanje mog tamovamanja i vamotamanja u zadnje dvije godine, pokušati ću nastaviti sa logorejom...
- A... nećeš završiti, kao mnogo puta do sada?
- Ne Maurice, neću...
- Jesi siguran? – ah, taj mazni glas,... i nije Mauriceov, definitivno... da ne biste mislili kako naprasno promijenih seksualne preferencije
- Siguran sam Janjice, posve siguran...
- A... Gabriele? – a to je pak nova Luciferova žena, dakle stvarno:
- O, kvragu i kjarcu, a da me ostavite na miru?!? Jebete me kroz zadnjih valjda pedeset zapisa sa tim dijalozima i prepucavanjima!!! Pa kaj vi svi skupa ne kužite da se motamo na mjestu?!?
A Mjesto me pogleda tužnim očima, malo strese glavom po kojoj mu se motamo, slegne ramenima, uzme pod ruku Šapat i Inspiraciju te se uputi u daljinu, pri čemu je Daljina rekla kako svo troje smjesta nek' izvole marš van jer zatvara, ne trpi da joj se kojekakvi propaliteti motaju po lokalu u sumnjive sate, da bude zvala policiju, da treba još napraviti obračun, počistiti lokal, predati nofce u noćni trezor i sve to z biciklom, jer joj je auto na servisu i ne bude sad tu zbog nekakvih apstraktnih pojmova držala otvoreno cijelu noć... kaj, hoće da joj inspekcija zatvori lokal, pa kaj si oni misle?!?
No, uglavnom, tako su se Mjesto, Inspiracija i Šapat vratili:
- Dobro, objećajem Vam da Vas vodim na rundu kad ispričam to kaj sam mislil. U redu?
Otkimaše... potvrdno...
Štovano čitateljstvo, daklem, ili kak' bi rekel doktor Bitte iz Kapleskih:
- Also dakle, bitte molim....
Od trenutka kada mi se "ftrglo"...
- Čuj, a kad se to tebi ftrglo? Pa, kaj nisi oduvijek tak, malo, bedast?
...
U ovom intermecu u kojem vi štovani čitatelji čitate ovaj nadasve smireni pasus u kojem ću pokušati izbjeći korištenje skoro svih interpunkcija kako bi tekst tekao što mirnije i dosadnije i nečitljivo nešto poput svađe starog Emeričkog s Kamilom na dvadesetpetoj stranici Krležinih Zastava o kako će se ovaj zapis pojavljivati na Našem Najboljem Prijatelju kad budu tražili Zastave a ne budu ništ' konkretno mogli naći dakle za vrijeme dok vi ovo čitate a stari Joyce se okreće u grobu... JA VRIŠTIIIIIIIIIM!!!!!
(opaska: zajeb'o sam vas, ima nešto interpunkcija... hehehehe)
...
- No, gdje smo ono stali? Aha!
Kad sam htio Povijesti uzeti kotač, i okrenuti ga unatrag, pa provrtjeti film počelo se, redom, događati slijedeće:
Prvo sam...
- Stani!!!
- Maurice... kretenčino... a da me pustiš da dovršim?!?
- Ne!
- Čekaj, zašto?
- O, budale! Zašto?
- Da, zašto?
- Zato jer se tvoj život odvija isključivo na netu...
- Hm, recimo da mi je do ovog trenutka sve jasno... ali još uvijek... – pogled na zajapurenu Mauricovu facu i oči koje samo što nisu izletjele na peteljkama iz glave, progutah zadnju rečenicu – Dobro, i?
- ... a postojiš samo tada kada netko čita tvoje doživljaje...
- Dobro... I?
- Ako sve svoje doživljaje sažmeš, ispričaš ih sad... - udario me po prstima kad sam udahnuo da nešto izvalim – Ne, sad ja govorim... ...u kompletu, nitko živ, a niti itko mrtav neće više htjeti vratiti se unatrag, pročitati tvoje dogodovštine i ti, tvoja prošlost neće biti više tako živi i živahni...
Sad se već moja Prošlost počela mačkasto umiljavati oko nogu. Shvatio sam "da vrag šalu jemle"...
- Gabriele, oprosti, svašta sam u životu uzimao, ali nisam još spao na tako niske grane da uzimam šalu... trava, kokica, hors, kava, duhan, čak i smrdljive čarape, ali šalu, molim, to me vrijeđa!
- Joooj! Joooj! Joj! Joj!
- Kaj sad jafčeš?!?
- Obadvojica, i ti Maurice, i Vi šefe, dajte jedamput bilo kome ko govori... dajte mu da to kaj misli reći veli do kraja... ha? Kaj o tome mislite?... Ma, mislili vi kaj god... Maurice, molim te, nastavi, objasni konačno kaj misliš, jer se buš inače porodil...
- Kaj, vidi se?
- O Isuse!...
- Gabriele...
- Znam, sad si mi iza leđa, Isuse, zar ne?
- Nnda...
- Može Maurice završiti?
- O, joj, da... Maurice, oprosti, izvoli
- U jebate, a kaj sam počel?
- Ono... "neće biti više teko živi i živahni"...
- Aha... no, da, ako sad sve ispričaš zajebi bilo kakvu budućnost, zajebi bilo kakvu prošlost. Nikome ne budeš ništ' pametno objasnil, niko iz tovje priče o samom tebi ne bude ništ' skužil, barem ne onak kak' si ti sam sebi zamislil' da bi trebali skužiti... i... gdi si onda? Ni vrit ni mimo... kužiš?
- A ako ne ispričam? Kaj bu dalje?
- Je, pa kaj te to briga... nije te bilo niti do sad... a sad si odjednom zapeo za kojekakve reminiscencije... pa nisi ti Reminiscentio... ti si Gabriel...
- No, a čitatelji?
- Pa tu je i štos!
- Kak' to misliš?
- Ako im sve veliš ne bude im interesantno...
- Je, i kaj budu onda čitatelji?
- Pa nek čitaju! Tutlek!
- A mi?
- Pa idemo na tu pijaču!
A iza nas su ostali Šala, Prošlost, Šapat, Inspiracija, Daljina,... cijela hrpa apstraktnih pojmova kojima sam obećaoplatiti rundu i za koje je poslije u sutrašnjem jutarnjem prekjučerašnjem broju današnjeg Večernjaka pisalo da su napravili popriličan Nered i da ih je dosta pohapšeno i zadržano što radi daljnje policijske obrade, a što radi obavijesnih razgovora... Poslije se Nered žalio na Odluku i tražio Izuzeće nekih svjedoka, ali Odluka je rekla da ne pozna Nered, dok Izuzeće nije dalo... no, mislim da ste shvatili poantu...
- Čuj, Poanta, nemoj mi sad prodavati da si neshvaćena, znaš?
- Dobro Gabriele, ne budem – reče Poanta i tužno odluta u sumrak (srećom, Sumrak je još bio otvoren...)