Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/matejuska

Marketing

Podrška Hajduku (iz arhive)

KADA UMREN UMOTAN U KRIVO



Ajme šta volin narodne veselice i svakojaka događanja di se piva i skače i ide i pije.

Tako naprimjer volin ić na vinčanja. Bila san na masu vinčanja na kojima nisan bila baš stoposto sigurna ko se tu protiv koga ženi ni zašto, ali san guštala šta se svit veseli, i još ako ima pršuta i vrancuske salate, niko sritniji od mene.

Međutin, ta moja prirodna sklonost tulumima me jeanput skoro došla glave. Naime, bila je jedna velika utakmica u Splitu, između, naravno, Hajduka i Dinama.

Ja san sa ekipon upala u jedan kafić di se tekma pratila na velikon ekranu i svi su bučili i beštimali i navijali iz sveg grla.

Bilo je i dvoje-troje nekih šta su sidili za svojin stoloviman skroz ravnodušni na cilu navijačku atmosferu i bilo je očito da ih nije briga ni za nogomet ni za Hajduka.

Mi zauzeli neko misto u kutu, a ja cila sritna šta san upala na još jedno općenarodno slavlje.

Najviše volin kad je tekma pa ono padne gol i svi skoču na noge i vrište i bacaju šalove i kape u zrak. Ja onda skočin na noge zajedno sa svima i vičen zajedno sa njima i guštan ka malo dite.

Tako je u tomen kafiću Hajduk zabija prvi gol, i ja san skupa sa svim onim judima u bilin lancunima skočila i dernjala se "Tooooooooo! Aaaajmo naši! Satari bandu!"


Na televiziji su prikazali kako je po stadijona na nogama, a po stadijona u očaju, a iz zvučnika je pičila ona pisma "Kaadaa umreen, umotaan u biilooo..."

Kad san ja prvi put bila čula tu pismu, mislila san da je to pisma posvećena domaćicama koje se ka i ja zapetljaju u lancune dok ih peglaju.

Nije se vriska zbog Hajdukovog gola još ni slegla, kad ja na televiziji opet ugledan po stadijona na nogama, pa razgaljeno skočin i zaarlaučem "Toooooo! Aaaajmo naši! Zgaaazi pedere!"

Onda san primjetila da me u kafiću svi čudno gledaju, a neki i namršteno.

Pogledala san opet na ekran, a tamo je pisalo da je ovi put gol zabija Dinamo. A ja san skakala i veselila se zajedno sa krivon stranon stadijona. Isti sekund san svatila da moran podhitno popravit krivi dojam koji san ostavila.

Pomislila san kako mi je najboje nabrzinu opalit jednu pravu, iskonsku hajdučku navijačku. Pa zapivan ushićeno i vatreno:

" iju neee-bo šnjin, iju paaa-ka-o, svetoime aaa-jduuu-čkoooooo, iju neeeb..." i onda uočin da su se ovi namršteni još više namrštili, a čuvši ovo moje blasfemično biglisanje sa stolica su juto skočili i prijeteći me pogledali čak i ono dvoje-troje šta ih nije briga ni za nogomet ni za Hajduka.

To me malo pripalo pa san pokušala spasit stvar i počela in govorit kako kvragu sad šta sitničare okolo toga ko je da gol, pa nismo se za to borili da bi takve tričarije razjedinjavale naše nacijonalno biće i da šta koju gospu ima veze, Dinamo il' Hajduk, sve su to naši momci i naši hrvacki golovi i šta san više govorila ovi su me sve opakije gledali i još su i krenili prema meni.

Prije nego šta su me Torcidaši uspili isprokidat, usmrtit i zamotat u plavo, moja ekipa me je panično izgurala vanka iz kafića, a ja san još miseciman posli morala izbjegavat proć tin kvartom.

Ne moš se danas više ni veselit kako bog zapovida.




Post je objavljen 11.09.2010. u 19:15 sati.