Jos se cudim sebi, i tim duhovima, malim mravima, moga mozga. Nekad su mi fantazije stvarnije od realnog zivota. Sjecanja,bezbroj puta uljepsana, sad me prate pri svakom koraku, opsesije o nekim ocima, nekim scenama, nekim pokretima. Sta se krije iza tog zida u koji dobrovoljno udaram iz dana u dan, koji to strah ne zelim sresti u mraku? A znam da sto se vise prepustam ovome, sve ce mi teze stvarnost pasti. Mozda sam vise sanjar nego novinar, mozda sam vise romanticar nego borac, mozda sam ipak pasivna. Najveci strah: da sam sa pogresnim covjekom u pogresnom zivotu. Ali dzabe, kad ne znam da je tako. Sumnja nije dovoljna, pogotovo sto se javlja samo kad smo odvojeni. Ne bih htjela ga unistiti i shvatiti da sam pogrjesila. Ne bih htjela biti bez njega. Ali nesto tu nije kako treba... Iako se volimo. Iako je strast tu. Iako je uz mene i kad sam to zasluzila i kad nisam. Razmazena sam u ljubavi. Malo sam djete koje lize lizu i trazi bombone u izlogu. Sumnja nije dovoljna, iako ce to mnogi poreci. Oni ce reci da kad je ljubav prava, da se to zna i ne preispituje. Ali znam da ga volim i da sam voljela P kojeg sam isto tako napustila iz neodredjenih razloga. Mozda je istina sto se kaze da nakon nekoliko godina u vezi, to se pocne mjenjati. Mnogi vec dotada stvore familiju, brinu o djeci, karijeri, nemaju vremena da se prepuste sanjarenju i sumnjama. A i takvi prevare, razvode se i sta ti ja znam... Zivot bez patnje ne postoji. Zivot bez teskih odluka je izbjegavanje cinjenica. Moj zivot me je napravio kakvom jesam, ne zelim gubiti vrjeme i energiju mrzeci samu sebe, preziruci svoje slabosti.
Post je objavljen 09.09.2010. u 02:05 sati.