Ponovno sam krenuo s trčanjem po Maksimiru. I tak... trčim, jedva dišem, i lagano sustižem neku žensku ispred mene isto joggericu, i taman je dostignem na početku najveće uzbrdice u Maksimiru... i sad bih obično usporio, ali jebiga zbog macho-alfa spika si nemrem dopustiti da do vrha brda ne stignem prije nje i to s pristojnim razmakom. I onda ko budala – noge gore, pluća se stisla, slezena kaže ne, astma guši, vid mi se muti – ali sve samo da do gore dođem prije. Skoro sam se srušio, pao bez svijesti i otkotrljao u Peto jezero... kad su mi se žniranci odvezali i spasili mi život... jer opasno je s odvezanim žnirancima trčati.
Motivacija je strašna stvar. Znam da su još davno napravili nekakav eksperiment s dvije grupe nekakvih sportaša. S jednima je trenirala neka ženska, s drugima nije. Naravno da su ovi sa ženskom napravili bolje rezultate.
Nije bezveze da ćete na sveučilišnim i sličnim veslačkim regatama u osmercima uvijek vidjeti kormilarku. Jer ekipi koja tamo vesla medalje i nisu tak bitne pa im se neda previše mučiti. Zapravo se sve svede na to da se prva dvojica do kormilarke prekenjavaju, a ovi iza zajebavaju. Oni profesionalni osmerci većinom uvijek imaju kormilara jer mi takva vrsta motivacije ne treba, oni su ovak i onak nabrijani na medalje, olimpijade i sl., to im je dovoljno.
Zato sam recimo ono tražio pisarku koja će tipkati moje scenarije. Jer neću nikad niš napisati osim ak se fatalno ne zaljubim, ultimativno sretno ili dozlaboga nesretno. Jedini strip koji sam napisao/nacrtao od osnovnjaka je bila očajna parodijsko-patetična sf gusarska priča nastala iz još očajnije zaljubljenosti.
Post je objavljen 08.09.2010. u 22:00 sati.