vidio si strašnih stvari i čuo si lepet krila
zakašnjelih malih ptica u smiraju topla dana
i gledao pun divljenja u krtica moćna rila
kad su sunce premještali u dvorove svog bezdana
a sad poput tata viseć u muk neba dižeš ruke
al ne zoveš glasom zemlje koja zdravlje kiše žudi
već orkanom gnjeva ridaš što ostavljaš tihe luke
i što strasni zov pučine brodove ti sna ne budi
vraća li se jeka vriska iz njedara gluhih gora
dopire li kletva gorka do spokojstva gordih pasa
da li seže lanac bola do dubokih tamnih mora
i da li će za te ikad proklijati zrno spasa
suvislosti teške zborim kada o svem pitam tebe
obezglavljen sav si eto i izvan si samog sebe
Post je objavljen 22.08.2010. u 00:38 sati.