1. Hahaha, opet odlazim na tjedan dana. Ovoliko vam mogu za sad objaviti. xD Ne stignem javljat, tak da.. Tko vidi, vidio je, tko ne vidi, nije. :P
2. Nakon par postova ću vas ponovno warpat u budućnost, samo da znate. Mislim, da vas ne zateknem. :D Uživajte za sad.
Ok, do sad sam znala da brzo vozi, ali ovako nešto nisam očekivala ni u snu. Bilo je to luđačko brzanje po autocesti do bolnice.
-Tom...
-Ne sad.
-Ali...
-NE SAD!- izbečio se na mene. Pogledala sam ga ne tren, a zatim okrenula glavu prema prozoru. Šutili smo par minuta.
-Gle...- stavio je ruku na moje koljeno te sam se okrenula prema njemu, -Žao mi je što sam vikao.
-Ma... nema veze.
-Ima, žao mi je.
-Ok.
-Stvarno?
-Aha.- spretno sam slagala. Ne volim kad se dere na mene jer onda ispada da sam ja za ovo kriva. A nisam. Uopće. Ostatak vožnje proveli smo u tišini. Kad smo stigli pred bolnicu parkirao je auto na pločnik. Velika greška. Izjurili smo van, a on je bez razmišljanja otrčao u bolnicu ni ne pitavši gdje je mali. Potrčala sam za njim i povukla ga za rukav prema recepciji.
-A da pitaš gdje je?
-Aha, da.
-Da, to je sitnica.
-Zašto si sarkastična?
-Daj...samo pitaj gdje je Michael.- pogurala sam ga naprijed prema recepciji. Saznali smo da je u ambulanti na katu. Potrčali smo prema liftu. Nisam niti razmišljala o svojoj fobiji. Dobro, nije baš fobija, ali recimo da se jednostavno ne osjećam dobro u liftu. Šutnja je samo pogoršavala situaciju. Obgrlila sam se rukama. Čim je lift stao izjurila sam van. On je vjerojatno pomislio da se brinem za malog. Dakako, brinem se ja, ali ipak sam sad, sebično, prvo mislila na svoje strahove. U hodniku je stajao Bill i još par tjelohranitelja. Tom i on su otišli sa strane nešto razgovarati, a ja sam sjela na klupicu u čekaonici. Čekali smo bilo kakve vijesti o malom. Ona dvojica mi nisu prilazila, nešto su razgovarali međusobno, a mene totalno isključili. Nije da mi nije bilo ugodno, samo se u ovaj dio čekaone uvukla neka mučna tišina.
-MA KOJI VRAG?- Bill se odjednom proderao tako glasno da se cijela čekaona okrenula. Tom ga je počeo smirivati.
-TI NISI NORMALAN ČOVJEK! Sin ti je tu! UNUTRA! A ti se smucaš i još mi to sad govoriš! NI RIJEČ VIŠE!- okrenuo se i vidio moj začuđeni pogled.
-Bez uvrede, Zara.-, prošao je pored mene ubrzanim i odlučnim korakom čisto mi dobacivši nešto.
-Bill...Bill...MA BILL!- Tom je vikao za njim, ali ovaj se nije okretao, -U pičku materinu!- odjurio je suprotnom stranom hodnika. Ostala sam sama. Super. Nakon par minuta liječnik je izašao iz ambulante.
-Kaulitz? Pa sad je tu bio...Hm...- liječnik se počeo češati po glavi.
-Oprostite? Rekli ste Kaulitz?- pitala sam.
-Da. Ma znate, visok tip, crna kosa i tak dalje. Jao, sad je bio tu!- pljesnuo je kartonom o nogu.
-Ovaj...Ja nisam Kaulitz, ali ih poznajem i došla sam s njima, molim vas, ima li kakvih vijesti o malom?
-Ima, zapravo.- u tom trenu je Tom došao do hodnika. Dotrčao je do nas i pitao smije li ući.
-Zapravo...ne. Mali je tražio vidjeti ženu u crvenim lakiranim balerinkama. Oprostite, zaboravio sam ime.- liječnik je pogledao u moje cipele, a zatim sam i ja.
-Zara ima crvene balerinke.
-Zara, tako je.
-Mene je tražio?
-Zaru u crvenim cipelama, a to ste vi.
-Ali ja sam mu otac.
-Ne može biti da je prvo mene tražio.
-Ali jest.
-Ja sam mu otac.
-Jeste sigurni?
-Jesam!
-DOSTAAA!- Bill se stvorio ni od kud i prekinuo žamor, -Zara, uđi u sobu, Tom, sjedaj na klupu! Hvala vam, doktore.- kimnuo je u znak zahvalnosti.
-Sve je u redu. Kasnije možete svi ući.
-Da, hvala vam.- pružio mu je ruku. Rukovali su se, a ja sam ušla unutra.
-Bok.- nasmiješila sam se i zatvorila vrata.
-Bok.- nasmijao se mali i sjeo na krevet. Pričali smo neko vrijeme, a onda sam rekla da ću mu pozvati tatu.
-Ne!
-Ha?
-Ne zovi tatu!- odmahnuo je glavom.
-Nego...što da mu kažem?
-Da sam dobro.
-Da si dobro?
-Da.
-A...ha. Ali on je tu, ispred vrata, i čeka da ja izađem.
-Paa...reci mu da sam dobro.
-Mike, mislim da ne razumiješ. Tata ti se brine. Moramo ga pustiti unutra, ok?- namignula sam mu.
-Da, valjda.- odvratio je i naslonio se na jastuk. Izašla sam van iz sobe, a Tom je odmah ušao. U čekaoni smo ostali samo Bill i ja.
-Ti nisi normalna. Katastrofa.- rekao je odjednom.
-Molim?-
Post je objavljen 10.08.2010. u 14:49 sati.