Sjedim...
Pišem... Olovka ostavlja sive tragove na papiru.
Rekli su mi da pišem. Rekli su mi da će mi možda od toga biti lakše.
Rekli su mi da se zadubim u to što da radim.
Rekli su mi da nađem način da to prebolim.
Način nisam našla, a što se pisanja tiče, relativno su pravu.
Sigurno se nikada se nisu zapitali što se događa kada ostavim olovku.
Sigurno se nisu zapitali što se događa kada moj um presuši.
Sigurno se nikada nisu zapitali što se događa kada olovka na papiru više ne ostavlja sive tragove.
U posljednje vrijeme često plačem. Znate, boli me ona moja rupa. Ona moja praznina.
Znate, boli me kada mi okrenete leđa.
Boli me kada me ne doživljavate ozbiljno.
Boli me kada me odbijate.
I ja sam ovdje. Pokraj vas i trebam vas.
Trebam vas da mi budete rame za plakanje.
Trebam vas da mi budete svjetlost u tami.
Trebam vas da mi budete nota u mojoj skladbi.
Trebam vas da mi pokažete kako da nađem način.
Trebam vas da mi pokažete put.
Trebam vas da me držite za ruku.
Trebam vas da budete pokraj mene kada vrištim.
Trebam vas kada padam.
Nije poanta u rječima. Ne želim da pričate. Samo dišite i slušajte.
Zovem vas i trebam vas...
Post je objavljen 26.07.2010. u 19:56 sati.