Pregled posta

aaaaaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!!!!!kraljevstvo za malo studeni!!!!!!

Bila san strpljiva ka Sizif.
Trpila i mučala. Čekala da prođe. Stisnila zube i stoički podnosila. Bez jedne jedincate riči.
Nisan grintala, ne. A nije da mi nije došlo. Da grintan i meljen ka maželin.
Ali nisan.



Ali sad je privršilo baš svaku miru.
Noćas nisan oka sklopila.
Puvala san ka dupini šta pušu kad ti se igraju oko kaića. Samo šta se ja nisan igrala. A-a, uopće. Mučila san se zaspati u znoju lica svoga. S čežnjon mislila o dalekin zemljama i putovanjima na daleke destinacije. Prilično daleke. Najbliže na Nordkap. Još bolje u Sibir ili s ekspedicijom na Južni pol.
Jer ovo je prišlo granice izdržljivosti. Barem moje. Možda su moje granice malo skučene, možda bi neko drugi na mom mistu bija strpljiviji, ali ja san se opasno približila trenutku iskakanja iz vlastite kože.
Vruće mi je!!!!!!!!!!!



Do sad san vješto izbjegavala gledat priloge u dnevnicima i vijestima o katastrofalnim vrućinama diljem napaćene domovine, ali usprkos svin nadljudskim naporima ipak mi je par kadrova upalo u zamućeno oko. Izmučena Slavonija, ispaćeni Zagreb, zapaljena Istra, neprirodno topla Lika. Zajapurena lica radnika na poljima, prizori dostojni onih iz filmova o ropskom radu crnaca - berača pamuka, dehidrirani građevinski radnici po skelama, vatrogasci u stand-by aranžmanu pod punom opremom, i tome slično. Posebno me dirnuo pogled na interventmne policajce u pancirkama u Varšavskoj. Dobro da su prosvjednici odlučili otić na kolektivni godišnji, jer siroti policjoti garant ne bi izdržali taj pritisak. Ne bi marica odvozila pobunjenike, nego bi hitna odvozila njih. Pa bi Karamarko mora po ovon zvizdanu obilazit neklimatizirane bolnice, a to stvarno ne bi bilo humano. Triba se i on odmorit, negdi u hladu nekog bora uz more.
Naravno da su te grozne slike iz središnjeg dijela Dnevnika (sva tri) garnirane prizorima izmoždenih turista koji bauljaju po rivama i plažama, omamljeni zvizdanom, skuvani i zajapureni. Mene svake godine ti prizori taknu u dušu, dođe mi ih tako ža da se sva priznojin od pogleda na njih i njihovu bidnu dičicu koje niko nije pita oće li stat doma pod klimom ili u podne bit na nekoj dalmatinskoj plaži i kupit sve zločeste UVA i UVB zrake koje Sunce šalje ljudskon rodu.
Da ne bi bilo sve tako očajno, televizija se pobrine tradicionalnim snimkama radnika u hladnjačama koji rade na polarnim temperaturama od -20-25 celzijusevaca, u kapama, bundama i dugin mudantama.
Pa in svi zavidimo.
Dok ne izađu vanka



Sve san to vidila slučajno, u trenucima slabosti, kad me vrućina tako opizdila da nisan imala snage prominit program na daljincu.
Ali zato me niko i ništa nije moglo prisiliti da pogledan vremensku prognozu. Je, gledala san do trenutka kad bi dežurni prognostičar, uz značajan pogled i zlokoban sjaj u očima izustija: .... a sutra nas očekuje... U ton trenu ruka mi leti na daljinac isto ka kad bi u mračnom kinu moje mladosti Fredi Kruger ili onaj Jason iz petka 13-og krenuli nekon sikiron ili mesarskin nožen na svoju najnoviju nevinu žrtvu, ja bi odma stisnila oči i pokrila uši da ne čujen onu groznu muziku (zašto san uopće išla gledat takve filmove, još dandanas mi je misterija, valjda samo zato jer su svi drugi išli i nisan tila bit baš najgora kukavica u ekipi).
Ne, ne, ne. Ne mogu slušat da će sutra bit još gore. Još više temperature, još više vlage u zraku, još sparnije, još.... Ne. Ne želin ni čut. Ko može, nek gleda i muči se, ja ne mogu.



I onda san neku večer smogla snage poslušat prognozu, čini mi se na RTL-u. Sve u nadi da će se smilovat i reći da sutra moran ić tražit kape i rukavice po ormaru, jer će strašno zaladit. Da na krevet triba stavit imbotidu.
I je. Vidili su neko nadolazeće osvježenje. Prognoza za subotu, tj. sutra, zadovoljila je moja očekivanja. Zahlađenje do desetak stupnjeva! Meni sasvim dovoljno.
Je, kako da ne bi, mene će dopasti.
Osin što me iznervirala neugodna spoznaja da zahlađenje neće zahvatit zonu mog bivstvovanja, još me više naživciralo lutanje bespućima hrvacke geografske zbiljnosti naših televizijskih novinara.
Kaže vako: kiša i zahlađenje u unutrašnjosti Hrvatske, i na sjevernom i srednjem Jadranu. Dalmacija se nema čemu nadati, tamo ostaje sve isto.
Pa sad ti znaj što su rekli, jebaih zemljopis i geografija.
Jer in niko nije reka da ja živin na SREDNJEM Jadranu, ali u isto vrime živin i u SJEVERNOJ Dalmaciji.
Pa sad, oće li zaladit ili neće, pitan ja vas!?
Sjeverna, srednja i južna Dalmacija, dalo se primijetiti zadnjih godina, nepoželjni su pojmovi u vremenskoj prognozi, valjda se neki urednik boji da se jednog dana mi Dalmatinci ne probudimo sa sviješću da više ne živimo u Hrvatskoj nego u neovisnoj zemlji Dalmaciji, da se ne otcepimo ka Kosovo, pa da nas ne podsjećaju, spominju samo neutralni pojam Jadran. Ma mislin, šta ćemo se zajebavat, nek odmah počnu govoriti "il Mare Adriatico" ili lipo po domaću "Adriatic see", da ne bi bilo neugodnosti kad uđemo u superdržavu EU.



Stvarno mi nije lako.
Jučer san obašla cili grad za nać neku veštu u kojoj bi bila pristojno obučena za posal, a u isto vrime i gola. I mogu van reć da je to bila nemoguća misija. Samo kupaći kostim bi bija primjeren. Ali, nikako mi se ne mili prva uvest tu modu na radno misto. Čekan da najhrabriji počne, ja ću odma za njn.
Do sad san se više-manje uspješno nosila s katastrofičarskim teorijama globalnog zatopljenja i niko me nije moga pomaknut od uvjerenja da je sve šta nan se događa u granicama normale, sve je to prirodno.
Ali sad san se pokolebala.
U Sibiru 35 stupnjeva! Kupaju se u rastopljenom snigu.
E stvarno nan se crno piše.

Iden se bacit u more i spasit od crnih misli.....

Post je objavljen 22.07.2010. u 11:54 sati.