(mojoj Bosanki)
Neće grom u koprive - rekla sam
kada mi pade u zagrljaj premlada
i izgubi se u posljednju noć
koju sam gledala kako odlazi.
***
Rekla je da Vas više nema.
Uhvatih svoje usne u čudnom zvuku
i ostadoh sjediti još dugo, dugo, dugo.
Moja Bosanka, tako ste me zvali,
tako sam Vas zvala
svaki puta kada bismo se obradovale
jedna drugoj,
kada bismo gledale božiće na licima unuka
i onog staroga zlatara.
Rekla je da Vas više nema.
Otrčala je u drugu prostoriju,
ostala sam pred vratima još dugo, dugo, dugo.
Čekala sam. Znala sam da će
mi uplakati vrat, kosu
jer sam ja to njoj učinila.
Rekla je da Vas više nema.
Samo sam razmišljala kako se smijete,
pakirate austro-ugarske razglednice
pisane krasopisom, slike čudesnih mjesta,
ukrasne papire i sićušne porukice o životu...
Grlite me i tješite.
***
Nema Vas više. A ni zbogom se reklo nije.
Ili, barem, doviđenja...
Izdahnula u tami, moja Bosanka,
ponosna i sama.
Doviđenja, draga, doviđenja...
Post je objavljen 19.07.2010. u 11:46 sati.