Roditelji su čudna bića. Barem moji. Već deset godina žive 300km istočnije, ali su uvijek prisutni, čujemo se minimalno tri puta dnevno. Da, dnevno. Svake godine postajem sve bolja prema njima, trudim se, onako iz čista mira nazovem mamu maloprije i kaže joj da je volim. Ona pita zašto to kažeš, što se dogodilo? Pa ništa, samo da ti kažem da te volim. Pet minuta nakon nje zove tata i pita što sam napravila i koliko će ih to koštati i treba li mi uplatiti na tekući ili žiro? A zaista sada nije ništa, nazvala sam mamu da joj kažem da je volim, pa da ona to kaže tebi, pa da sjedite na terasi srca punih ljubavi, ti dok rješavaš križaljku a mama dok čita zgode Lisbeth Salander. Zbija? Zbilja. Dobro onda. I mi tebe volimo, znaš to? Znam. Pa zašto me onda nerviraš i zoveš, mislio sam da se nešto dogodilo, budalo jedna?!
Nakon još pet minuta, opet tata. E, pita mama jel dolaziš za vikend? Aha. Di ste vi sad? Pa na terasi, pijemo kavu. I mama ne čita više Larssona, ako te baš zanima. Nego? Ne znam, neko drugo sranje. Aj, radi ti, neću više trošit mobitel na tebe. Pusa. Pusa.
Nakon još pet minuta, ovaj puta mama. Ej, srećice, zbilja dolaziš za vikend? Aha. Super! Idemo u Orahovicu, prvo se pentrat pa se kupat, ha? Može, maminko. Juhu-hu! Sad idem smišljat šta ću kuhat! Ajd.
Nakon pola minute, opet mama. Napravila sam ti 4 teglice pekmeza od kajsija, nije više ispalo. Ma daj, mama, nisi trebala. Ma trebala sam, aj ćao, pusa! Pusa.
Moji mama i tata su najbolji na svijetu. U tom svom nekom balončiću od kuće, terase i baštice žive kao u nekoj bajci. Princeza, ja, živi dislocirano svojom voljom. Oni se i dalje tome protive. Nije im jasno kako princeza želi živjeti daleko od bajke koju su joj napisali. Pa onda, kad ih ovako nazovem i ničim izazvana kažem da ih volim, onda im je jasno da se balončić proteže i do 300km udaljenosti i da smo mi zapravo sretni jer imamo jedni druge i volimo se.
Pms post, malo žešći, kaj mogu.
Post je objavljen 13.07.2010. u 17:42 sati.