Svako kupanje u rijeci čudno je iskustvo.
S jedne strane vruće mi je i ljepljiva sam i samo se želim uroniti u vodu, makar
u lavoru.
S druge strane..... kad sam u kopnenoj vodi preko glave to me redovito uznemiruje,
uvijek na isti način.
Odredim si neku točku, plivam polako prema njoj, sve je u redu, la la la....
a onda odjednom BAM.
Iz malog mozga krene ideja kako je ona točka prema kojoj plivam zapravo
dosta daleko, a ja sam sve umornija, a u rijeci se ne mogu samo prevrnuti na
leđa i ne raditi ništa dok se ne odmorim, moram plivati inače ću potonuti kao
tane, a potonuti ću u duboku,hladnu, mračnu vodu punu trava i gigantskih riba,
možda je tamo i neko čudovište iz Loch Mrežnice a onda sam tek nagrabusila,
odvući će me u neki vir i nikad više neću izroniti.....
U tom trenu monologa obično si opalim mentalnu pljusku i kažem nešto ohrabrujuće
kao "Glupačo začepi i plivaj! Ako se uspaničiš sada stvarno ćeš potonuti".
Onda počnem zvjerati oko sebe i tražim nešto za što bih se mogla uhvatiti,
no najbliža je samo nekakva travuljina, a za vlat se baš ne mogu držati.
U tom trenu počnem plivati kao manijak dok ne prođe tih 20-ak metara do točke,
uhvatim se za stepenice/čamcu/kamen/nešto i čučim na tome dok pohlepno hvatam
zrak i na silu opuštam mišiće.
Moj pratioc, remorker Super G, tada vikne "Ma,polako! Isto je kao u moru! Nije uopće strašno!"
na što ja ne mogu odgovoriti jer sam prezauzeta hiperventiliranjem.
Ako sam slučajno na slapu to me nekako utješi, jer ima mjehurića i oni su zabavni.
Postoji opasnost od gubitka badića, ali što je to prema jacuzziju.
Iako bih na kamenu/čamcu/stepenicama ostala još jedno pola sata ne mogu, jer
je remorkeru dosadno i želi se vratiti natrag, pa krenemo.
U povratku je uvijek lakše, jer sam već toliko umorna od šizenja da ne mogu to
ponoviti tolikom jačinom. Ali pošizim, redovito, nešto kasnije nego u prvoj turi.
Uglavnom me muči što je voda tamna i ne vidi se dno, pa počnem razmišljati da li je
bolje biti u dubokoj vodi i vidjeti dno ili ne vidjeti ga. Naravno, kad god razmišljam o tome
gora mi je upravo ona situacija u kojoj sam.
Pa opet zaplivam kao manijak....i nakon nekog vremena dođem na polazište.
I tamo rikavam u plićaku. Ostanem dok se ne smežuram i ne smrznem, pa
izađem i tješim se sladoledom.
Kupanje u rijeci opaka je stvar, umara fizički i psihički.
Post je objavljen 12.07.2010. u 21:44 sati.