Ostavi znak. Dovoljno vidljiv da se ne izgubiš i snadješ, da ostaviš trag, da ne postaneš prolaznost i zaborav.Ako ništa drugo, bit ćeš spašen od lutanja i uvjerit se da u bilo čemu šta ti se dogodi nisi ni sam, ni prvi a ni jedini. Zato, spasi nekoga i ostavi znak. Dok je čovik rob svojih osjećaja i strasti, dok se pušta mašti ko igrački, svaka će mu muka i težina ko zasluženo past. Jer bit gospodar svoje sebičnosti i svojeg velikog 'Ja', a dat se za druge i živit za druge, onda ipak na kraju shvatiš da je svaka težina i gorčina imala smisla. I zasvitli nada, ko munja, ko tren, da ništa od ovoga nije stvarno. I da ćemo se svaki tren probudit. U nekom lipšem životu, prirodnom stanju nedostojnog čovika.
Oduvik je meni jasno da tražit smisao-smisla nema-da nije moguće živit živec život kakav ti se na momente učini. Da nije moguće živit život u kojem svaka pojava, svako biće, i svaka stvar jesu upravo ono šta o njima znamo, kojim ih imenom nazivamo i u koju ih službu stavljamo. Ovako znan, da koliko je god život širok po svojoj površini, prostran naizgled i beskonačan, toliko je još dublji u svojoj dubini. I kad skinemo djavliju krinku koja se tako uspješno skriva iza onoga šta zovemo život, sve nevidljive i skrivene mogućnosti postanu svojevrsni dalekozor sutrašnjice. I onda čovik požuri često prić tu crtu šta nas dili. Iz širine u dubinu.
Ma šta je to s nama i s našim životima u širinu, u kakva se to klupka uplićemo i di upadamo svojevoljno, nevoljno, bezvoljno? Šta zavisi od nas i o čemu mi zavisimo? Šta možemo sa sobom a šta bez nas nemože? Radije ću živit nego o životu mislit ali kako god se kugla vrti ispada da nas sunce uvik mimoiđe. Neko se povremenim svitlom zadovolji, a neko baš i ne. Većina nan se stvari desi mimo volje, slučajnost i sudbina odluči namisto nas. Ako viruješ u sudbinu, da ti je zapisan put kojim moras proć, tad viruješ i u neki red. I ko to kaže, ko se u moje misli upliće, ko me laže i ko mi nalaže kojim ja to putem moran proć i ko san ja, jesan li široka ili duboka, pa da nekom virujem što mi reče da ću na kraju puta di ja želin doć? Zatekne te život, strefi, strmoglavi, kolotečina il vodopad, šta god. Al jesi kap, nisi slap, kad se u struji nađeš, ili isplivaš ili potoneš.
Da san drukčija i da mi je život teret, počela bi da se gubin, da mrzin, mizantrop okrenut protiv cilog svita. Ali nemogu to. Živin ko i drugi ljudi, vesela i tužna zbog običnih stvari. Od svoje muke nisan uspila stvorit ni velike misli ni velike boli, neko me ne voli neko i voli, i ako san rođena za sitne stvari, neka san, drago mi je jer veličina čovika kvari. Samo želin da mimo mene prođee sve ono šta me se ne tiče, da mogu živit i umrit ko neutralno biće, di možeš ćeš pomoć, nećeš nikad odmoć. I kad jednog dana na svoju malu stopu stanen i oslonac nađen i kičmu učvrstin i kad me konačno napusti ova kob zla, ni onda se neću bojat izdić iznad tla. U zemlji il u zraku želin ostat ja. I stid me odustat a muka bit stina, ali za sva vrimena neće bit straha.
Da me pali ko plamen, guši ko voda, da se u zadnjem dahu zapitan di mi je bila sloboda. Zašto nisan kad san mogla,kad san tila, zašto nisan hrabrija bila izmaknit najvećem poniženju čovikovom, strahu vlastitom od sudbine svoje, od dana sutrašnjeg i vladajućeg čovika, od moćnijeg i jačeg. I zašto nisan bila ono šta san tila nego ono šta san morala bit? Nakazna tvorevina napravljena od straja i postojanja.
Nisan razočarana a nisan ni ljuta, kad sve zbrojin i oduzmen nebi se makla s ovoga puta, više se cijenin i više volin, uništin se i bolin, al da se mogu opet rodit i život prominit sebi, kakvi smo danas moj život i ja, ni sekunde prominila nebi. Možda tek san na momente pomalo znatiželjna, pomalo i tužna, prisjetivši se sebe sanjane, sebe željene, kakva bi možda bila da san uspila sve šta san snila-bi li mi i onda okvir bia tjesan-da nisan ovo što jesan?