Odkad ga nisam sanjala...
Znalo se desiti da ga duzi vremenski period ne vidim...kao sada...i ne cujem...kao sada... ali bi me redovno posjecivao u snovima... Vrlo cesto sa istim scenarijem.
Sada ga sanjah nakon dugog vremenskog perioda... Vise ni ne pamtim te snove... vise ne razmisljam o njemu...
I trazim ga, medju toliko ljudi... pogledom ga trazim, jer sam zaboravila i kako izgleda... i stvori se iznenada, i ostanemo sami. Tek tako svi ljudi nestanu u sekundi. Volim snove zbog tih mogucnosti.
Pitam ga o zivotu... kao starog prijatelja... a on spominje nju.. Miranu... s kojom je napokon nasao mir. Koju istinski voli, i sve njoj prica, tako da vise nema potrebe za mnom.
Da, bas tako mi rece. Nema potrebe za mnom.
Kao neki stari predmet me samo odbacio...
A nije sve tako u stvarnosti bas...ali rezultat je isti.
I onda nam ona prilazi... rokerica mala... sve je na njoj sto on ne voli... Bar nije podnosio dok smo se mi druzili...
I probudim se.
Jos jedna dobra stvar u vezi sa snovima. Prekinem ih kad hocu.
U snu sam se osjecala i povrijedjeno i nisam... i iznenadjeno i nisam... i glupo i nisam.. i tuzno a i sretno...
A ovako sad... nekako zbunjeno...
Skoro mjesec je prosao od nase svadje... sasvim glupe i bezrazlozne, ali tu su isplivale mnogo dublje stvari.
I njegov poziv nakon dvije sedmice... kratki i konfuzni...
A onda opet tisina skoro dvije sedmice...
Moguce da sam osjetila da mi nedostaje, pa zbog tog san...
Ipak je duga istorija iza nas.
Zapravo mi fali... to sam rekla Idi neku noc... ne vise da budemo najbolji prijatelji... braco i seka... nego eto samo da se bar svadjamo... glumimo...
To mi fali...
Glupost.
Post je objavljen 10.07.2010. u 10:04 sati.