Izašao je nekakav natječaj u Slobodnoj Dalmaciji u kojem piše da županija splitsko-dalmatinska malim i srednjim poduzetnicima nudi nepovratni kredit za određeni, čini mi se, ekološki projekt.
Zove me sestra, koja inače povremeno ima napadaje zamisli i entuzijazma iz nekih iskustava zemalja u koje poslom putuje da neka nešto poduzmem.
Ja bih, naime trebala biti mali poduzetnik. Ajde recimo da to jesam iako se posao kojim se bavim ne može baš nazvati poduzetništvom.
Svojevremeno kad sam se zbog okolnosti ovakvih i onakvih morala seliti i bila potrebna povoljnih kredita bilo je na listi desetak banaka koje su nudile takve kredite u nekoj suglasnosti sa mojom Komorom.
Na kraju kad sam obišla sve, a imam tamo dosta poznatih, Split je mali grad- svi su mi bankari rekli: To smo se mi tek tako stavili na listu, ali ne dajemo nikakve kredite.
Tu sam bez komentara. Kad već svi lažu zašto ne bi i banke, ali stvar postaje deprimirajuća.
I sad imam zamisao, koja nije od jučer. Proširila bih djelatnost za jedan (više njih) seminar, dakle edukativan program koji bi trajao dugi niz godina jer je ovo struka u kojoj treba učiti. U Komori sam svojevremeno (dobrovoljno) organizirala takve seminare i to mi se jako svidjelo. Ta bi priča dobro došla ovom gradu, a i mene bi veselila. Još se mislim hoću li iako sam tu misao odbacila.
Poznajem dosta stručnjaka koji bi vrlo rado držali takve seminare, naravno bilo bi im plačeno, ali odmah sam rekla da neću jer bi me čekalo masu razgovora i papirologije.
A isto mi kucka u glavi…
A gdje su sve prepreke…
Nemam snage niti nabrajati. Kod nas je administracija ubitačna. Nikad baš nikad za sve te administrativne poslove nisam predmet riješila isti dan. Uvijek je bilo dođite sutra ili za par dana ili nije bilo službenika ili poslat ćemo vam na adresu- a tu se onda čeka i čeka, ako nije stvar u tome da vi morate platiti nešto državi, a ne država vama.
A ja radim posao koji nikakve veze nema s administracijom. Upravo jest i samo vrlo praktičan posao u kojeg se moram unijeti dušom, tijelom, mozgom i nikako ne mogu na ništa na drugo misliti nego na to što radim.
I to na ljudima koji su budni i moram vrlo paziti da ih ne zaboli. Vrlo je sličan kirurškom poslu, a kirurzi tko ih poznaje su vrlo umorna bića i baš nikakve veze nemaju s administracijom.
Da, da imam knjigovođu i još osoblja koje se time bavi, ali država komplicira sve više i više.
Usto DRŽAVA NIKAKO NE IDE NA RUKU MALIM I SREDNJIM PODUZETNICIMA.
Sve što radimo debelo plaćamo. (Ja još 10.000 Eura poreza- prilično sam ga smanjila, ali sad je zastoj, ali ide nekako. Neću nikome ostati dužna pa makar umrla)
A u novinama, svakodnevno, piše poduzetnik taj i taj dužan državi 1.500,00 kuna. Ili već tako nebulozne sume, malom čovjeku nezamislive. Neki od njih su debelo u politici, ali i inače su debeli, valjda od sjedenja uz dubokoumno razmišljanje kako izvući državu da ne budemo dužni ko' Grčka. A njima pri tom ne nedostaje im ni tičjeg mlika, čini mi se da se tako kaže Ni zemalja, ni kuća, ni dvoraca, ni vikendica, ni brodova.
Jer ti naši veliki poduzetnici mogu raditi što god ih je volja. Biti dužni, baškariti se na jahtama milijunskih vrijednosti u Eurima, dapače.
I sad kaže Nadan Vidošević plaćam 500 kuna poreza (na nekretnine)i to je po zakonu. (kog se vraga u svojim godinama penjao na konja)
500 kuna!? Po zakonu!?
Ljudi moji je li to moguće??? (Mladen D.)
Ako se već lista branitelja našla u javnosti zašto se ne može naći i lista onih koji su od domovinskog rata profitirali.
Dajte tu listu. Opet ću se potpisivati i izlaziti na referendum. Kolikogod treba.
A ona administrativna lica koja mogu ići na odmor kad ih je volja i mogu što hoće taj dan kad im mi mali i srednji poduzetnici pokucamo na vrata, nitko i ništa smo im (Ta administrativna lica neka promisle tko će im davati plaću kad svih nas ukinu))- jedna mi je od njih na porezu doslovno rekla: Držimo vas na ledu jer vidimo da vi ipak plaćate.
-Molim,pitam?
-Držimo vas na ledu, ponavlja, čini mi uslugu,-a inače bi vas mogli tužiti.
Jesam li ja možda umrla pa moram biti na ledu dok valjda ne uskrsnem iz mrtvih dok ne platim do kraja vlastitom krvlju (i danas sam tresla koliko sam duga i široka, a sve sam šira, zahvaljujući Lari i mački koje su režale i napuhivale se jedna na drugu. Brzo sam pogledala jel' me tko vidio i biž- sramota je pasti, a i svi se smiju) , jer inače me neće pokopati, došlo mi je da ih pitam.
Znam ja da je službenica s kojom kontaktiram zadnji kotačić u moćnoj mašineriji, ali netko je poučio razgovoru sa bijednim srednjim i malim poduzetnicima koji su svugdje u svijetu stup države, a u Hrvatskoj su zadnja rupa na hrvatskoj zastavi, nije čudo što je zastava sve više crvena. Oprostite komunisti nisam mislila u ideološkom smislu.
Post je objavljen 08.07.2010. u 17:05 sati.