I tata naravno.
Ali, tata je trenutno van dosega bilo kakve komunikacije pa uzimam sebi za pravo da sebe stavim na prvo misto.
I zbog toga šta sam posljednjih dana neprestano slušala…..
- Mamaaaaa…. Ništa ja od ovoga ne mogu zapamtit!
- Past ću…. Past ćuuuu!
- Pa šta! Izać ćeš na drugi rok i gotovo!
- Ma je li?
O, jebenti Boga i cjepivima i boleštinama!
Mamaaa…. Aj, ti to meni objasni onako lipo, da razumin.
Jesmo to nas dvi imale i kako je to bilo?
- Kako je bilo kad ste bile bolesne?
Poslije nekoliko neprospavanih noći došlo bi mi da sludin i da vas ispalin iz topa. I sebe skupa s vama.
A mislin, nemoj ovo govorit na ispit jerbo ćeš sigurno past!
Pa sam joj pričala o cjepivima, prehladama, bronhitisu, avitaminozi, mononukleozi.
Pa onda ponovno……
- Ajmeeee….. neman pojma!
Ništa nisan zapamtila!
Pa ja ću se razbolit od samog čitanja o bolesti!
Na kraju je Mlaja rekla:
- Majko, zamisli da studira medicinu?
Svi bismo se razbolili i postali Jeremije!
Moje Starije dite jučer je položilo zadnji ispit na drugoj godini.
Znam.
Hvalim je.
I hvalim se.
I mirita.
Sudaraju mi se tako misli I riječi u glavi. Želila bi napisat puno toga. A riči ne izlaze. Bar ne onako kako ja želim.
Jer ništa mi nije dovoljno lipo. Dovoljno dobro.
Jer sam sritna.
I smijem se.
Sjetna sam.
Plačem.
Od sriće.
I…..
Ma, sritna san!
Post je objavljen 29.06.2010. u 20:36 sati.