Marketing
Ranjene ptice
Eto me nakratko pustilo iz javne ustanove.
Tamo sam ko osmoškolac, tak me paze i tak brinu o meni.
Nema majci da izađem bez pratnje! I da se ne javim di sam i što sam.
I danas mi reklo da mogu van na par sati. Bez pratnje!!!
Bez pratnje!!
Pak se eto mi osmoškolci javljamo da smo dobro i čitavo. Da nas lijepo tetoše. Da nam daju puno za jest. Da nam cimerica za sad dobra.
Dok ju ne dotučem!.
Da nam nije loše.
Osim što se stalno moramo javljat. Mislim mi osmoškolci. Đaci prvaci. "Dobro di ste vi, tražili smo vas?" je najčešća rečenica koju čujem. I druga "Kud idete?".Pa ti reci.
Teško je to nama skitalicama podnosit. Mislim to da se moramo javljat i kimat glavom i bit dobri.
Morat ću se počet šunjat. nemere to tako
.
I ondak sam danas eto ipak vani. Na slobodi. Dalo mi to napismeno da se ne bi predomislili. Oni mislim, ja nebi.
I lijepo smo na terapiji. Do daljnjega.
Vozaju nas kombijem, mislim nas osmoškolce sa ruksagom na leđima, i dođu po nas. Baš nas fino tretiraju.
Eto tak. Nemam više ništa pametnoga za izjavit (cccc...kao da sam ikad imala 
) pak idem malkoc uživat u ovoj slobodi.
Javit ću se sutra ako me i sutra puste. Pobrinut ću se da dobijem peticu iz vladanja pa možda onda se smiluju...
Post je objavljen 19.06.2010. u 16:12 sati.