Marketing
Šoltanski marendin
Imam osjećaj da mi ovo Čiovo stoji preblizu. Skroz preblizu. Ne mogu niti izać na svoj balkon, a da me ne zvizne u nos, sve se nešto kočoperi, nadmeće i šta je najgore, pari mi se da je svakim danom sve veće, sve šire, brate, raste li ga raste po svim koordinatnim osima ka tikvetina posli kiše.
Ma mislim se, šta imaju otoci radit toliko blizu kopna? Svaki dan mi dođe da mu rečem, daj otoče makni se malo, nije ti ćaća staklar, šta si se tako ukipija, digni sidro, napuni idro, mrdni guzicom bome...
Svaki Otok mora imat svoju dalekost, svoju izgubljenost, svoju tajnovitost, a ne ovako ka ti, pripeta si se u kraj ka da će te more pojist ako se malo makneš ća. A šta bi ti još tija, priselit gori u Vlajland!?
Zapamti šta ću ti reć, svaki otok uronjen u kopno izgubi onoliko svoje otočnosti koliko je lakša njegova dostupnost. Pa sad ti kako oćeš...
Ma znate šta, ne smeta meni toliko to Čiovo i konačno baš me briga čigovo je, nego radi njega, ja ne mogu s ponistre vidit Šoltu! A to je već ozbiljan problem. Jerbo, kad se s ponistre ne vidi Šolta onda nema ni klape ispod volta, a di su još koće, sottovoce i zrilo voće!
I tako, kad se već ovi bezobrazni škoji neće da razmiču onako kako bi to meni najbolje odgovaralo, nije mi bilo druge, nego sist na brod i okrenit provu prema Šolti. I to nisam iša bezveze nego me očekivalo rješavanje jednog izuzetno složenog zadataka u Grohotama, malome mistu iznad Rogača, glavne luke čitavoga otoka.
A taj zadatak još je više dobija na svojoj složenosti kad je barba Andro znalački posložija ribu na gradele, namaza ih maslinovim uljem pa kad su ribe onako pisnički zacvrčale iznad žerave i digle repicu u ariju, a vonji se raširili po cilome mistu, to je parilo ka najlipša pisma, atroke ona ispo' volta.
Posli se još začinilo bokunić salate u veliku terinu, dodalo malo poma i kukumara, posidalo društvo oko stola u staroj kužini, a kad je priko nepca počeja klizit gusti tamni plavac, nije više bilo teme i dileme koje se nismo dovatili. Marendin na škoju, to vam je svečanost za sva osjetila, pa taman na stolu bila i siromaška spiza.
I sigurno će se neko zapitat: Koja je razlika između marende i marendina?
Marenda je obrok, a marendin je ritual.
Marendat možete i sami, ali marendin se obavezno može učinit samo s društvom.
Posli marendina, nadvila se nad nama strašna hamletovska dilema – ubit oko ili poć na more!?
Iako je rujno vino lipo odradilo svoj dio posla vezano za zaplićanje jezika i nabacivanje šešnajšt tona dodatnog materijala tačno iznad očnih kapaka, ideju o povratku u horizontalu smo s gnušanjem odbili, pogotovo kad smo pronašli nekoliko ka izmišljenih plažica uz more na kojima smo imali i ladovinu i sunce i žalo i škrape, ma sve šta ti duša poželi.
Samo guštaš, točaš se u moru i brojiš brodove u prolazu...
Veseli dičji smij iz Euro-cluba odzvanja je čitavom valom, a dok se između napuvanih baluna vodija ljuti vaterpolski boj, publika je zdušno bodrila svoje favorite. Eeeee, lako je tako igrat!
Već se dvadesetak godina na Šolti održava međunarodni dječji kamp koji me u mnogo čemu podsjeća na naše "sedme kontinente". Puno toga se prominilo, ali duh je bija i osta uvik isti. Bezbrižni dani djetinjstva.
Plavo ljeto...
U jednoj od šoltanskih uvala ugleda sam i pravoga morskoga pasa!
A na povratku još jednu beštiju sličnog kova
Sunce je.
Toplo je.
Lipo je!
Počinje još jedno lito...
Post je objavljen 13.06.2010. u 17:55 sati.