Pregled posta

BRAZILSKI AKVAREL

Read on: Aleksandar Bjelogrlić



Međutim, Bjelogrlićev tekst nema parodijski karakter. Njegova proza je pre usmerena ka rušenju mitova o „Legiji“ i „Legijama“, ona ima „edukativni“ karakter, jer odbija glorifikaciju likova čije smo biografije bili prinuđeni da naučimo tokom operacije Sablja

Šta sve može žanrovska književnost u Srbiji nije pitanje samo za one koji takvu literaturu pišu, već možda najpre za one kojima je ta književnost prevashodno namenjena – dakle za čitaoce i konzumente koji ovakva štiva gutaju, ne pitajući se mnogo o njihovom književnom kvalitetu. Ljudi koji ulaze u knjižare ili biblioteke i kupuju ili pozajmljuju najnoviji horor, triler ili ljubić, ne haju za to ko je pisac i kako piše, oni naprosto pokušavaju da zadovolje svoju strast za određenom vrstom uzbuđenja koje takva literatura donosi. Ovakvo čitanje često je neselektivno i upravo u toj činjenici nalazi se mesto za subverziju, za izmeštanje, za odstupanje od krutih pravila žanra i pretvaranje rotoromana u (vrhunsku) književnost. Setimo se samo Zločina i kazne, romana koji je na matrici krimića uspeo da se ustoliči kao klasično delo svetske književnosti. No, i da ne tražimo previše od srbijanske književnosti, lepo je videti da se neka knjiga kao žanrovsko ostvarenje upustila i u promišljanje sveta u kojem nastaje. Imajući na umu nedavne primere žanrovske literature, Brazilski akvarel Aleksandra Bjelogrlića (Agora, 2010) deluje kao čaša vode za žedna usta u pustinji, odnosno, da se vratim u polje književnosti, kao Dostojevski u odnosu na detektivske romane svog vremena.

Najupečatljiviji otklon koji Bjelogrlić pravi u odnosu na žanr akcionog trilera jeste lik protagoniste. Bane Stukić, bivši plaćenik u Legiji stranaca, deluje ne kao svemoćni, ubojiti i preplanuli heroj, već pre liči na Supermena kome je u glavu ugrađen čip od kriptonita. Njegova volja da pomogne, da se baci u akciju, da sledi zlu kob Stukićevih, u potpunom je neskladu sa njegovom apsurdnom nemoći da bilo šta uradi, da bilo kome pomogne ili da bilo koga zaštiti. Čitalac se prosto čudi kako je ovaj čovek uopšte odslužio osam godina u Legiji stranaca, a da nije poginuo već pri vatrenom krštenju. Sve što Bane pokuša da uradi ne urodi plodom, a vrhunac ironije sastoji se u tome što u trenutku kada pokuša da izvede otmicu mafijaša, upadne u tuđe dvorište. Međutim, Bjelogrlićev tekst nema parodijski karakter. Njegova proza je pre usmerena ka rušenju mitova o „Legiji“ i „Legijama“, ona ima „edukativni“ karakter, jer odbija glorifikaciju likova čije smo biografije bili prinuđeni da naučimo tokom operacije Sablja.

„Edukativnom“ karakteru romana pomaže i dosledno sprovedena perspektiva. Koristeći se iskustvom koju je u žanr doneo „tvrdi“ krimić Hemeta i Čendlera, Bjelogrlić na plastičan način dočarava potpuni antipod džejmsbondovskom modelu. Naracija koja se sprovodi iz prvog lica ukida mogućnost parodiranja, jer pripovedač teško može o sebi da priča kao o špijunskom smotanku. Njegovu zaludnost i slabosti može da oseti samo čitalac sagledavajući stvarnost stvorenu u romanu koja se nalazi u potpunoj suprotnosti sa matricom žanra. Banetovi postupci njemu samom izgledaju logični dok im se čitalac čudi. Motivacijski sklop u vidu psihologije ludila i zle kobi, koji Bjelogrlić ubacuje u narativ, a kojim Bane pravda svoje delanje, čitaocu deluje naivno i promašeno, posebno kada se na kraju romana prašina slegne i vidimo da je u pitanju klasična priča o zgrtanju novca i moći, tako karakteristična ne samo za žanr, već i za stvarnost u kojoj živimo.

Postoji, međutim, mnogo stvari koje bi trebalo zameriti Brazilskom akvarelu. Mislim da je najuočljivija od njih loše uređena knjiga. Uopšte, ovdašnja književnost pati od nedostatka jakih uredničkih figura koji bi uspeli da obuzdaju pisca i da mu skrenu pažnju na stilske greške, nelogičnosti - jednostavno, da utiču na to da roman bude bolji. Ovo je posebno tačno kada se ima u vidu žanrovska proza. Tu prosto nema prostora za velike manipulacije, a i kada pisac svesno krši pravila žanra, kao što je slučaj kod Bjelogrlića, onda bi trebalo doslednije ispratiti na kojim se mestima to dešava, a posebno zbog čega. Stalno iskakanje i uskakanje u žanrovski kliše koje se, na primer, vidi u prilično neprirodno izvedenim dijalozima između Baneta i ženskih likova, Lare, Dade, Vande i Lore, stvara utisak da pisac ne zna tačno šta hoće i da ne drži uzde pripovedanja u svojim rukama. Na ovakvim mestima trebalo je da u pomoć priskoči autoritet urednika, koji bi obuzdao i usmerio pisca i od zanimljivog napravio odličan roman. Ali, to se ne dešava. U velikom broju slučajeva razlozi su jasni, a najvažniji od svih je nedostatak uređenog književnog polja u kom se tačno zna ko šta radi. Sve dok se to ne desi, literatura će patiti i zavisiti od savesti i savesnosti autora, koji su spremni na dug i požrtvovan rad na sebi i tekstu.


A. Bjelogrlić

Brazilski akvarel ostaje zanimljiva, no i na neki način nedovršena knjiga kojoj je nedostajalo finalno brušenje. Bjelogrlić je veoma talentovan pisac i od njega se možemo nadati i višim dometima.

Piše: Vladimir Arsenić


Podeli: Facebook

Post je objavljen 11.06.2010. u 19:25 sati.