Sinoć taman spreman večeru kad uleti moja Starija.
Mammmmaaa…. Dobro me vidiš ovako živu i zdravu! ( Sva srića da ne padan u afan baš tako lako.)
Ja ću ti imat doživotne traume od Prometa i triessedme.
- Šta je bilo?
Ma, opet san se vozila sa onin šoferon šta otvara samo prva vrata…… ja san ti sila na kraj busa…. I onda je uša jedan momak, znan ga… nije platija kartu …. Pa su se svađali… I na kraju potukli…. A ja nisan imala di uteč, samo san se bojala kako će i mene udrit. Ali nije ti to bila zajebancija. Bilo ti je to zaozbiljno.
Pa je vozač zva policiju. Ja san išla izač iz busa i kažen ovom momku…. Ajde XXXXX, smiri se!
Ma nisan ja ništa loše mislila.
Samo san tila da ne dolazi policija. Jer znan da će bit sranja…. Da će ga odvest u bajbuk.
A znan ga…. uvik mi se lipo javi. Bilo mi ga je žal.
Mama… a kozna šta mu se dogodilo kad je tako prolupa?
I onda je on sta vikat na mene …… Neću…. baš neću…. radi tebe sad neću….. znaš li ti da san…..
Ajmeeee.... šta san napravila.....
I došla je policija. A ovaj momak je uteka. Znaš, skočija je priko haube, krova. Ka u policijskim serijama.
I policajac je zva pojačanje….. pa je došla marica.
I onda su ga uvatili…. Vezali lisicama…..
Kvragu…. Ko zna šta mu se dogodilo, šta mu se poremetilo u glavi?
I priča tako moje dite. Brzo, na momente nepovezano. Nisan sve ni zapamtila.
Ljudi moji, šta je ovo došlo….. pošaljen dite živo, zdravo, lipo, šesno, u Split. Dođe mi doma škonšumana, s vrat odma uzima tabletu za glavu, blida, prozirna.
Za večeru joj grijem juhu i meso.
Jede bez prigovora, ne komentira, ne grinta.
A meni je to dovoljan znak njenog stresa.
Post je objavljen 03.06.2010. u 22:45 sati.