Da, poljubio me. I ja sam uzvratila. Jer sam glupa. I jer ja, kad se ljubim, ljubim se pošteno.
Ne, ne sviđa mi se i dalje. A on je lud za mnom, to je očito. Očito je i da misli da sam i ja za njim. Kad me poljubio, pitao je kako ću ja izdržat bez njega dok on bude doma. A ja mislim u sebi - pa idiote, ti se meni čak ni ne sviđaš! Zla sam i stvarno mi ga je žao. Zapravo, gora sam od 'zla', ja sam ženski Maneken.
Ne znam što ću s ovim. Popizdit ćuuu, aaaa... Evo maloprije mi je poslao neku lijepu poruku. Nisam odgovorila, a morat ću, kad-tad. Što on sad misli, da smo mi sad skupa? Ajme, ajme, ajme... Nije mi dobro.
Ne mogu ga odjebat jer nisam sigurna jel to pametno. Bilo bi lijepo imat dečka, u očima drugih. A ono, ne luduju za mnom tako baš svaki dan, pogotovo ne fini, pristojni i inteligentni. I nije da su svi ljudi u vezama zaljubljeni. Čak mislim da većina nije. Ali jesam li ja kao drugi?
Bojim se da ću završit u vezi, samo i isključivo zato jer nemam muda reć mu da ne želim. O jesam jadna, majko mila... Žalim sebe, a njega još više... Rekli bi Hercegovci - đe me nađe...
Post je objavljen 03.06.2010. u 18:11 sati.