Zvrrrrrrrrr..rrrrrrr dong dong ding dong zvrrrrrrrrr...
-Evo idem , idem gde gori?
-Dolazi brzo u garažu, od ove kiše ušla voda, treba da se kola izbace napolje.
Zgrabim mantil iz ormara navučem ga i pojurim niz stepenice. I tad osetim ...bol.... Tup, bol koji je počeo negde od ramena, pa se proširio prema levoj ruci. Tup, pa oštar, isterao mi je vazduh iz pluća. Počela sam da dišem kao riba kad je izbace na suho, a kroz glavu milion misli.
Znači to je to... tako se umire... sad ću da se srušim, i nema me...
-Šta gnjaviš, guraj kola napolje.
Taman je bol prošao, možda neću da umrem, nagnuh se na kola da ih poguram, kad ponovo... Prebledela sam od straha, graške znoja po čelu, molim se u sebi samo da umrem odmah da me se ne dočepaju u bolnici...
Kad umirem, neka bude dostojanstveno, podigoh glavu, isprsih se i korakom manekenke prepličući noge kretoh natrag.
I sve prodje, baš sve.
Tek sad sam se uplašila, pred smrt svakom je dobro.
Opet me probi znoj straha, udjoh u stan, i polako, onako kao kad umirete, skidoh mantil... a iz njega ispade vešalica koja mi se zabijala u ruku i rame...
Ništa od infarkta, još će da me trpite...
Post je objavljen 02.06.2010. u 21:59 sati.