Marketing
Godine sretnog trenutka
Kad sam bija u „onoj“ vojsci (hej, heeeej, stanite, nemojte odma bižat ća, neću vas upilat, obećavam!), dakle tih dana kad sam bija u „onooooj“ vojsci (n'ti vojsku i ko je izmislija!), tribalo je smislit načina kako prikratit nesnosno duge i dosadne dane koji su se vukli jedan za drugim ka krepane pantagane pa sam tako zna sudjelovat u brojnim aktivnostima samo da se izvučem iz učmale klaustrofobične svakodnevice.
Kako sam u to vrime važija za mladoga i nadasve bezperspektivnoga rukometaša, tako me dopalo poć na sportske igre vojno-pomorske oblasti i tamo pokazat svu raskoš svoga talenta. Istina, prilično sam se zabrinija kad su me na prvom treningu dočekali ka glavnu zvijezdu svoje momčadi jer sam očekiva da ću se kroz to prvenstvo prošvercat bez prevelikog utroška energije.
Da ne duljim previše, odigrali smo par utakmica na zavidno katastrofalnom nivou, jedino je nešto bolja bila ona zadnja u kojoj smo se borili za sedmo misto i to samo zato jer su na poluvremenu svi akteri izdušili ka bašioke pa smo se dogovorili da utakmicu prekinemo i završimo neriješeno.
Već sam bija krenija prema svlačionici kad dotrči do mene komandant diviziona i cili zajapuren prozbori: „Slušaj, nema nam tko trčati utrku na hiljadu i po metara, bi li ti uskočio?“
- Druže komandante kako ću ja sad trčat iljadu i po metri, tek mi je završija rukomet?
- Slušaj, nema ništa da brineš, trči kako umeš, moraš jedino izdržati celu utrku, bitno nam je samo da osvojimo poene za naš Divizion!
- Ali...
- Nema nikakvo ali, trči odmah prema stadionu, start je za deset minuta!
- Razumem druže majore!
I pribacim se ja u roku hića na stadion sa atletskom stazom očekujući tamo slične bezveznjake kao i ove koji su sa mnom igrali rukomet. Kad ono – imam šta i vidit, ekipa nabrijana, njih petnaestak, svi u modernim sprintericama i atletskim dresovima, zagrijavaju se, razgibavaju mišiće, činidu sklekove, čučnjeve, a ja cili oznojan, šporak, umoran i nevoljan u nikim patičetinama od barenko dva kila. A ništa, šta'š sad...
Kad je sudac kalašnjikovom označija start utrke, svi atletičari poletili ka iz katapulta, zašprintali ka tice trkačice, dok sam ja uopće shvatija di sam i šta sam, oni su već svi bili dvista metri isprid mene!
Ajme majko šta ću sad, osramotit ću se samo tako...
Ništa, krenija i ja za njima u tapa-tapa ritmu, onoliko brzo koliko sam moga, je li mi komandant reka da samo moram doć do cilja, je, e onda ću doć do cilja pa taman mi tri dana tribalo za to!
I tako, trčem ja na začelju i gledam ove ludaše isprid mene kako jedan po jedan pucaju od suludoga ritma koji su sami sebi nametnili. Odustaje jedan, odustaje drugi, treći, legaju okolo po travi ka da su božemiprosti rafalom pokošeni, a ja i dalje svojim ritmom tapa-tapa, prvi krug, drugi krug, treći krug...
Na koncu, ne znam ni sam koliko je trkača odustalo, (heeej zamislite odustat na 1500 metri!?) a ja sam uletija na cilj debelo zadnji, cila dva minuta iza prvoga, ali sveukupno na časnome šestome mistu!
Moje starješine (e, onda su se zvali starješine) poludili od sriće na tribinama jer sam osvojija dragocjene bodove za svoju Vojnu Poštu 5053 iz Ploča (je li čuješ Modesti!?) i šta je najvažnije, nakon svega sam još dobija i pet dana nagradnoga dopusta!
E da, nije da se opet spremam na neko natjecanje, nego upravo danas slavim četvrti blogorođendan, a ovaj me davni događaj podsjetija na to kako sam se i kroz blogosferu provuka nekako slično, u tapa-tapa ritmu, polako ali uporno i evo me sad tu di jesam.
Trčim četiri godine u krugu i zapisujem Dnevnik jednog autsajdera...
Kad sam trećega lipnja dvi i šeste nažvrlja svoj prvi post, nisam ni slutija dokle će me sve to odvest. Na taj prvi post sam dobija čak i jedan komentar i dan-danas sam uvjeren da je to bila jedina osoba koja je tada pročitala moj post.
Nakon pet dana odvažija sam se napisat drugoga i zamislite – taj razmak od pet dana mi je osta najduži period bez objavljenog posta...
(Da vas ne davim sa statistikom, koga zanimaju brojke, neka klikne tu)
Iskreno, nemam pojma zašto sam se uvalija u sve ovo i šta mi je uopće tribalo da se ovako pred javnošću i smijem i plačem, da govorim o svemu šta mi padne na pamet, da se perverzno egzibicionistički ogolim do daske i poklonim dobar dio sebe nekim sasvim nepoznatim ljudima...
Šta je najgore, u ove četiri godine nije se našlo nikoga da mi kaže – ma šta to radiš ludašu!?
Ajde ća!
Pisanje bloga mi je pomoglo da se suočim sa samim sobom, sa svojim vrlinama i manama, ljubavima i strastima, greškama i zabludama, da se naučim primit pohvalu i osmijeh, ali isto tako i kritiku pa čak i uvrede.
Blog mi je pomoga da razvijem svoje antitalente do neslućenih visina, čak je napravija od mene multi-anti-talenta!
Kao priučeni pisac-rekreativac, nastoja sam svoje misli i rečenice usmjeriti u neki suvisli tok, koliko sam uspija u tome – blage veze nemam.
Do prije četiri godine nisam „okinija“ niti jednu jedinu fotografiju, a danas se bez foto aparata osjećam ka nudist na javnoj plaži.
Moje tekstove i fotografije prenosili su mnogi i to mi je drago, ko god me lipo pita, reka sam mu – nema problema, uzmi! Neki su me i bezočno krali i potpisivali se svojim imenom ispod mojih velevrijednih umotvorina, ali ako ih je to veselilo – neka im.
I točno znam koliko sam love zaradija od svojih tekstova i fotografija.
Ma, znam u lipu!
Koliko?
Ma šta to čujem, koliko ste rekli?
Ma kakvi, više, puno više!
Ko je to reka nula?
Da nula!?
Nemoj ti mene, znaš...
Dobro ajde, ovi šta je reka nula kuna-nula lipa, pogodija je, samo sam tija reć da mi blog donija vrijednost u malo drugačijoj valuti.
Donija mi je ljude!
Donija mi je more dragih ljudi, donija mi je Ivanu, Nadu, Denisa, Kseniju, Dubravku, Silvu, Mariju, Orlandu, Danijelu, Sandru, Silvija, Jakšu, Filka, Hertu, Dolores, Nelu, Ružicu, Ivana, Sanju, Bušku, Majdu, Danicu, Ivicu, Gorana, Dunju, Stipu, Anu, Maju, Nedu, Kiku, Boruta, Vesnu, Željku, Ivu, Snježanu, Renatu, Suzanu, Dafne, Elicu, Irenu, Darka, Juliju, Laticu, Eriku, Luciju, Arianu, Helenu, Ivanku, Tihanu, Bobu, Nataliju, Malika, Nenada, ajme nisam smija ovo počinjat jer ću stoposto nekoga nepravedno izostavit, ma donija mi mnoge ljude koje i ne znam još po imenu i koje nikad nisam upozna „uživo“, ali čiju prisutnost i te kako osjećam, ljude koji su mi toliko podrške i dobre energije pružili da su doslovce bili vitar u mojim idrima i na tome sam im beskrajno zahvalan.
Četiri godine sam tu.
Možda je pravo vrime da se stane.
Da se stane, e...
Kao da je to lako!
Sedamsto puta do sada sam mislija stat.
Pa sam opet iša dalje, opet i opet i...
Znate šta, još uvik mi je drago čitat samog sebe, koliko god to blesavo zvučalo.
I šta je najsmišnije, ponekad uspijem sam sebe i nasmijat, ponekad rasplakat, ponekad zabeštimam i svađam se s tim blesavim Brodom u boci...
Zato ipak još neću stat.
Neka traje, barem još malo...
Post je objavljen 03.06.2010. u 08:09 sati.