Edo u skoli ima jednog druga koji se zove Noah. Taj mali je kao čigra ili kako jedna od onih igrački koje se naviju pa samo skakucu (osim sto on ne prestaje da skakuce), neumoran, pun energije i ni malo stidan kao sto to mala djeca znaju biti pogotovo u novom okruzenju (kakav je npr. Edo). Juce kad smo dosli po djecu u skolu Noina mama i ja smo nesto pricale i ona mi je rekla kako nece moci ici to vece u park (jer prethodno vece smo se tamo slucajno nasli i Edo i Noah su se tako fino zajedno izigrali) jer Noah ima casove tenisa u 6:30. Znala sam da ga vode na Tekwando, on i Edo zajedno idu na Kindermusik, ali sam stvarno bila iznenadena da tako mali ide na casove tenisa. Onda mi je ona rekla da Noah jos od prosle godine (znaci kad mu je bilo godina i po) igra tenis i da su od skora odlucili da ga upisu na casove i da ako zelim dodem sa Edom na njihov cas da vidim da li bi to Edu zanimalo. (btw, mali Noah takode igra golf.)
Naravno, ja sam jedva docekala poziv, jer od kad mi je bilo 9 godina mastala sam o tome kako bi bilo cool da su i moji roditelji poznavali Dorda Balasevica, pa da je on i meni kao Moniki sagradio teniski teren i kako bi bilo super kad bi i ja jednog dana igrala na Roland Garros-u ili Wimbledon-u. No to je sasvim druga prica ;) I tako me sama ideja da bi moje dijete moglo da zavoli tenis, a da ne spominjemo ideju da bi mu se ime jednog dana pojavilo na ATP listi (znam, pretjerujem, but that's what moms do), veoma uzbudila i jedva sam dokela da vidim sta ce se desiti kad Edo upozna reket.
A desila se magija - Edo je jedva docekao da se docepa reketa, bio je sav uzbuden dok ga je Noin tata ucio kako da udari lopticu, a da ste tek vidjeli te srece kad sad je po prvi put sam uspio da baci lopticu u zrak i da je udari reketom... ah, koji je to usklik "I did it!" bio i koja sreca na njegovom licu. A meni, naravno, srce k'o teniski teren :) Nije htio da krene kuci dok mu nisam rekla da idemo u prodavnicu da mu kupimo reket, a u jutros je opet u kuci isprobavo svoje nove trikove.
U meduvremenu mi je Noin tata poslao email sa brojem telefona djecka koji uci Nou, tako da planiramo ugovoriti 30-minutne lekcije jednom sedmicno za Edo. Vidjecemo sta bude od svega toga.
Meni bi bilo drago da on zavoli taj sport, ali ako mu to ne bude po volji, pronaci cemo nesto drugo. Ono sto sam shvatila je da on nije mali da pocne da igra neki sport jer sad u negovoj dobi ne postoje pravila, ne postoji dobar ili losi igrac, svaka je igra samo igra. A ja mogu opet da mastam o Roland Garros-u i Wimbledon-u ;)
Post je objavljen 19.05.2010. u 20:54 sati.