Ne volim stajat i čekat u redovima. Ali, kad se mora platit račune treba stat i čekat. Nastojim birat vrime kad su gužve najmanje. Jutros u pošti i nije bilo baš puno svita. Uđem, stanem, čekam.
Iza mene uđe starica, u crnini, sa štapom, prignuta. Ništa ne govorim, pomaknem se, pustim je ispred sebe.
Ispred nje je jedna gospođa, možda malo starija od mene.
- Molin vas, možete li me pustit? Puno me bole noge.
- A ja ću zakasnit na autobus.
- Ćerce, a di putuješ?- pita bakica blagim, drhtavim glasom.
- U pripizdinu!- ljuto i osorno odgovara gospođa.
Tako ružno je ovo bilo za ćut. Grubo do bola. Grezo.
Došla je tako gospođa na šalter i govori....
- Ma jeste vidili kako se ova prije mene iz onog reda prebacila ispred mene?
- Možda zato šta je jedan red za oba šaltera? – kažem.
- Nije zato. I šta se vi mješate. Još niste bili ni došli!
Još je nešto spomenila ministra, srednju školu i državnu mature. Ali stvarno mi nije bilo jasno kakve je to veze imalo sa svim ovim.
- I zato niste staricu pustili prije sebe?- kažem.
- A tko mene pita šta je meni. Ja neću njene godine ni doživit.
Bogami i nećeš. Jer si zla i zloćesta. Ovo sam promislila, nisam rekla naglas.
I sad mi je žal šta nisam rekla.
A ona nastavlja
- Ovde u Hrvatskoj nitko nije ljubazan!
I pomalo odlazi….
- Vrati se onde odakle si došla tako ljubazna!- dobacim.
- Ma, gospođo, taman san joj isto tija reč!
A e…. sad kad je dotična izašla vanka!
I išla sam doma skonšumana, ljuta.
Kvragu!
Dobro je činiti dobro.
Post je objavljen 19.05.2010. u 11:08 sati.