Marketing
Klupa
Jesam li se izvukla iz te veze?
Ne znam, ne znam. Čudna je to priča. Na samom početku činila se ljubav. Pogledi koji su prožimali pa su se u nekim astralnim sferama tijela već prožimala na rubu orgazma koji samo što nije. Koljena su klecala i tijelom je prolazila ona slabost na rubu slatke boli.
Stadij kod kojeg je svatko mogao primijetiti da se nešto događa.
Da ležim na kauču nekog američkog kolege psihijatra rekla bih: Ja sam kriva. Nešto je u meni što počne analizirati i onda ostaje samo seks i kajanje.
Vremena su se promijenila, možda bi bio njegov odgovor.
I jesu se promijenila. Moj je redatelj bio oženjen . Žena liječnica. Dvoje djece.
Ženu sam poznavala. Nekad smo radili u istoj bolnici.
Ništa nije bezrazložno. Tako mislim. Čovječica završi medicinu i specijalizira psihijatriju jer je njoj potrebna pomoć.
O more plitko, zeleno i modro na žalu tu pred mojim nogama. Zašto čitam Houellebecqa?
I onda hopa cupa, hopa cupa Gospodin i njegov pas. Preko mora. Iz pravca Šolte.
Zato je propalo Rimsko carstvo, kaže on.
Gledam ga u čudu.
Zbog Houellebecqa i sličnih. Otišli su u dekadenciju oni gore, a puku je bio pun kufer. Bili su gladni.
Zato je propalo i Francusko carstvo, kažem ja. -Jer im je Marija Antoaneta nudila kolače umjesto kruha.
Čini mi se da vidim osmjeh na njegovom licu.
Eto vidiš kaže. Ja sam ovdje posve suvišan.
Kako god, kažem ja, reci mi tko je tu kriv?
Govorim mu ti. Dio sam njega, ako ništa jedem mu sina kod pričesti. S dozvolom. I pijem njegovu krv. Pravi kanibalizam. Nisu li i oni, kanibali, jeli pobijeđene e da bi njihova snaga i um prešli u njihova tijela.
Igraš se s vragom, kaže On.
Sve su to tvoja stvorenja. Ja… i ostali. I vrag, kažem ja.
Da, da, Gospodin je ozbiljan, nije lako s vama.
S ljudskim rodom, odgovaram, rečenim čovječanstvom.
Mala cvjetna klupa uz more na jednoj splitskoj plaži. Nema nikoga, ako ne računamo Gospodina i njegovog psa i mene. Kiša samo što nije. Miriše lažina. Svatko se od nas uvukao u svoje misli.
On čita moje. To je jasno svakome tko u njega vjeruje. Prava Udba i ostali slični njoj.
To je davno prošlo vrijeme, kaže. Ostavi se prošlosti.
Kakva je razlika, pitam?
Znam što ćeš mi reći, kaže Gospodin. Reći ćeš: Marija Antoaneta ne nudi više kolače. Ne nudi ništa.
Točno, odgovaram, mi ćemo stegnuti okopasnike, a oni će postajati sve deblji, a giljotina je ukinuta.
A došao sam, kaže, jer si se kajala. Zbog one ljubavne veze, a uvukla si me u raspravu o carevima i kraljicama. A što me se oni tiču. Moj vam je sin davno rekao Bogu Božje a caru carevo.
Bez obzira na kolače, pitam?
Otišao je ljutit. On i njegov pas. Ili sam samo ja to htjela tako vidjeti.
Ono što mislim je da bi ga se manje trebale ticati ljubavne veze i sve popratne ljepote, a puno više carevi i kraljevi.
Ali tko sam ja? Malo nesretno žensko biće koje se kaje, a nikoga nije briga … ili je možda Gospodin kojeg prati pas u pravu?
Možda je njegov sin uz ono Bogu Božje, caru, carevo trebao dodati: a vama ljudi figa u đepu.
A ovo je Lara koja gleda tv kad ja ne mogu, ali kasnije mi kaže sve što se važno na teveju dogodilo.. Gospodinov pas koji, naravno puno više zna od Lare neda se snimiti.
Post je objavljen 11.05.2010. u 10:32 sati.