Bila san na fešti svetoga Duje i veselila se kako ću skupit materijala za lipu priču ali me mučilo to šta mi je rečeno da neka se više pristanen dirat u Keruma.
Morala san obećat da ću danas pisat samo od fešti i od svetome Duji i ako i spomenen gradonačelnika, da ću reć samo najlipje stvari. Pa san oma nama počela mozgat ne bi li se sitila neke lipe stvari od njemu ali se nisan mogla sitit nijedne. Šta naravno nema veze s njin nego sa mojon memorijon. Tako san odlučila da mi ga je najboje uopće ni ne spomenit i jezik prigrizla ako ga imentujen. Ovo šta san ga u prve dvi rečenice spomenila to san morala tako da van mogu objasnit o kome neću pisat.
Na feštu san se uputila sa prijatejicon i sa njenon dicon. Nismo došli ni do po rive, dica su uspila mater natirat da in kupi sve šta in je moglo stat u ruke. Ostala žena bez kune dok si reka Ker...kerks. Kako su je temeljito opljačkali, da ih ne znan bila bi mislila da su neki hiperaktivni podmladak hadezeja.
Najdraži su in bili oni baluni šta letaju na špagu a meni su ti baluni išli na živce jer kako san išla iza njih stalno su mi doletali drito u čunjku. Pa san se snervala i kad mi je opeta jedan tako doletija na nos, ja ga prokinila a balun odletija ka katapultiran i zalipija se u facu nekomen čoviku šta je taman prolazija. Prolazilo je u tomen momentu kraj mene još dvi ijade judi, ali balun se mora zalipit baš tomen čoviku u facu.
E sad bi van ja, da smin, rekla kojomen tačno čoviku, ali neću jer san rekla da ga neću spominjat. Kad san vidila koga san puntala s balunon pristravila san se jer san pomislila da je to stoposto neki sudbinski znak. A još da su me vidili ovi šta su mi rekli da ga ne spominjen, rekli bi da san to namjerno napravila, a nisan, svagu mi. Ovaj, svega mi. A šta i da jesan, rečeno mi je da ga ne smin spominjat, a ne da ga ne smin gađat baluniman.
Onda mi je došla još jedna prijatejica šta je tila vidit onih Sedan diva šta ih je grado..šta ih je grad organizira da nan pivaju za feštu. Tila je sve slikavat, pa san trčkarala za njon okolo bine, iza bine, isprid bine, i odnija me đava ako san išta uspila vidit od koncerta zbog njenog slikavanja. Sva srića Dive su bome bile u dobroj formi, žvelte ka da su jučer počele pivat, pa san ih bar čula kad ih nisan vidila.
Meri je narafski zapivala Konobu, a kad je oni milijun judi u jedan glas snjon uvatilo refren "Konobo moja, radosti sva..." to je bija onakvi momenat zbog kakvog čovik svati zašto voli ovi ludi grad ko god mu daprostite bija na čelu i čije god mu rice padale sa tog čela na oči. Ovo nisan tila reć da je nama od tih rica pa mrak na oči, nemojte mi stavjat riči u usta.
Ljupka Dimitrovska je ka curetak, ma nije se ništa prominila, još kad je krenila sa onon "Ta tvoja barka mala šta pušta na sve strane..." došlo mi je da je zagrlin od dragosti nako smišnu.
Gospoja Šverko je opet zaustavjala disanje svakomen ko je sluša, a kad je zapivala "Ništa nova, ništa nova" u spomen na Zdenka Runjića meni se bilo nekako sve stislo u grlu.
Naša Zore je bila najjača, pogotovo kad je između dvi pisme, ćakulajući nako sa publikon ka da je doma u dnevnon boravku, najedanput rekla " Ne znan di su mi dica, jesu li tu negdi?"
Eto šta ti je naša žena, cila riva jon pod nogama a ona se misli da di su jon dica. Dok je pivala "Za tebe neka smiri se more..." pomislila san kako je Zore naša kraljica i samo san molila boga da jon u po pisme ne padnu opet dica na pamet jerbo kakva je lipo će se okrenit i otić tražit dicu i briga je šta mi svi padamo u afan i šta bi je slušali dan i noć, i čuvali jon dicu ako triba, samo neka piva.
Onda je uletila Tereza i kad je zagrmila sa bine "Nima Splita do Splita" sa onon glaščinon parilo mi se da ćedu popucat sve teknobetonske ploče na rivi. Šta uopće ne bi bilo tako loše, jel'.
Piva Tereza, piva cila riva, a moja prijatejica cila zadovojna gleda i slikaje i slikaje pa mi nako u zanosu najedanput reče:
- Čoviče, svaka čast gradonačelniku šta nan je ovo priredija. Ma, svaka mu dala! Tribalo bi ga pofalit u priči sutra!
Ja je gledan blido i mislin se kako joj je ovo stoposto od zračenja fotoaparata.
- A šta me gledaš tako blido? Ja bome bi!
- Ti bi mu dala?? - pitan je ja incukana.
- Ma ne, tuko, nego ja bi ga pofalila!
U tomen je momentu počeja vatromet pa nije uspila čut šta san joj odgovorila, a i boje da nije.
Gledala san oni vatromet na nebu iznad Splita, i dok su se u ijadu malih zvizdica pritvarale rokete, meni se učinilo da to na nebu svitlu čiki od Smojinog duvana pa mi se parilo da ga vidin a kraj njega i Borisa i Dina i Zdenka i Tomu i sve one šta su partili. Znala san ja da ćedu oni bit na fešti svetoga Duje.
Oko mene je bija šušur, i još se pivalo, i plesalo i vikalo, i sve je bilo zadimjeno od vatrometa. A ja san gledala gori put njih.
I pitala san ih da je li in bilo, ka i meni, nekako čudno, a lipo, čut opet nasrid rive onu pismu. Onu..."palac je svoj sagradija na najlipšen dilu svita, taman usrid Splita..."
A oni meni, nako šerjasto: "Nije to pisma, ćerce. To je činjenica."
A šta peče oči oni dim od vatrometa, judi moji...
Post je objavljen 09.05.2010. u 23:30 sati.