Marketing
Macka je, hvala na pitanju, ziva i zdrava... i mrtva
Austrijski fizicar Ervin Šredinger (Erwin Schroedinger), dobitnik Nobelove
nagrade za fiziku, izveo je 1926. godine matematicki obrazac koji prikazuje
zavisnost talasne funkcije od prostorno-vremenskih koordinata za razne cestice
i njihove sisteme. Talasna funkcija, zapravo, formalno predstavlja talasne
osobine cestice. Prilikom “kvantnog skoka”, u kome se prostorno nedefinisani
talas “pretvara” u cesticu, trebalo bi nekako odrediti gde ce ta cestica
da se pojavi, ali je talasna funkcija ovde zatajila. Ona, naime, omogucava da
se odredi samo verovatnoca njenog pojavljivanja, a ne i da se odredi gde ce
se pojaviti (kao da se Bog ponovo kocka!) Osim toga, umesto da se ovim
obrascem razreši paradoks kvantnih skokova, cestice su i “na papiru” (predstavljene
matematickim jezikom) neprestano “skakale” iz jednog stanja u
drugo.
Tada je Šredinger rekao Boru:
“Da sam znao da se nikada necemo osloboditi
ovih prokletih kvantnih skokova, ne bih se ni upuštao u taj posao”.
Pojednostavljeno receno, kad “niko ne gleda”, cestica se krece svim mogucim
putanjama, ali kad “Bog baci kocku” (kad izvršimo merenje), mozemo sa sigurnošcu
da kazemo gde se cestica pojavila. Tada je, jezikom kvantne mehanike
receno, došlo do “kolapsa talasne funkcije”, jer su sve do tada moguce
putanje cestice svedene na samo jednu.
Ako bismo, kao na prilozenoj slici, postavili izvor jonizujuceg zracenja
(B), on bi emitovao prostorno nedefinisane elektromagnetne talase, dakle na
sve strane podjednako. Ali kad bi se u blizini našao Gajgerov brojac (C), on
bi detektovao samo jednu po jednu prostorno definisanu cesticu. Zamislimo
da smo sve to stavili u sanduk (A), koji je dobro zatvoren tako da eksperimentator
(G) ne vidi šta se u njemu događa. Ako cestica uleti u cev Gajgerovog
brojaca, on ce je detektovati, aktivirace se mehanizam (D) koji oslobaoea
cekic, ovaj razbija staklenu flašu sa cijanidom (E) koji se prosipa i ubija
macku (F). Ako ni jedna cestica ne pogodi cev brojaca, macka ce preziveti
ovaj surovi eksperiment.
Recimo da smo ovakav sanduk zatvorili i ostavili da stoji neko vreme.
Recimo, takođe, da postoji verovatnoca od 50% da ce (za macku smrtonosna)
cestica tokom tog vremena pogoditi cev brojaca. Posle toga posmatrac otvara
sanduk i zatice zivu ili mrtvu macku, ali, pre nego što je sanduk otvoren,
macka je (bar sudeci po pravilima kvantne fizike) istovremeno i ziva i mrtva!
Ovaj problem nije gnoseološki (ne tice se našeg saznanja ili neznanja o
tome da li je macka ziva ili mrtva) jer je ona upravo i ziva i mrtva istovremeno.
Tek kad se uverimo u ishod eksperimenta, dolazi do kolapsa talasne
funkcije i macka ili umire ili nastavlja da zivi i da lovi miševe.
Šredingerov hipoteticni eksperiment (autor crteza Villiam R. Warren, Jr)
Ovaj cuveni hipoteticni eksperiment, u svetu nauke poznat kao Šredingerova
macka, ilustruje spekulacije o mogucem uticaju kvantne teorije na
shvatanje makro-sveta, kakvog mi poznajemo. Ovo otvara mnoga pitanja.
Šta je realnost? Ako se sudi po pravilima kvantne mehanike, realnost ne postoji
dok je mi ne vidimo, drugim recima dok je naša svest ne “osvetli”. S druge
strane, da li je neophodno da postoji posmatrac G (covek) ili je dovoljno i
prisustvo macke da bi došlo do kolapsa talasne funkcije, jer je i ona zivo bice
koje ima sposobnost percepcije? Ako jeste, da li bi i prisustvo miša bilo dovoljno?
Ili mozda komarca? Amebe? Gde je granica?
S druge strane, šta ako macku zamenimo covekom? Tog hipoteticnog
coveka, inace, teoreticari su krstili “Vignerov prijatelj”, po Judzinu Vigneru
(Eugen Wigner), fizicaru koji je razvio mnogo varijacija na eksperiment Šredingerove
macke. Prisustvo coveka svakako bi bilo dovoljno za kolaps talasne
funkcije, ali mora li to baš da bude eksperimentator van sanduka ili moze
da bude i nesrecnik koji sedi u sanduku?
Post je objavljen 04.05.2010. u 07:35 sati.