Probudilo me neko lupanje po vratima. Netko ih je silovao i nije uskoro namjeravao prestati. Stavila sam jastuk na glavu pokušavajući prigušiti zvuk koji mi je probijao bubnjiće. Zatim je prestalo. Napokon. Opustila sam se i ponovno pokušala zaspati. Netko je ruknuo u sobu kroz vrata pored kreveta na lijevom zidu. Toliko sam se uplašila da sam glavom lupila u zid iznad kreveta. Jauknula sam.
-Diž se!- sjeo je pored mene i počeo me gurkati.
-Zašto? Što se događa?- sjela sam na krevet još se držeći za glavu i zbunjeno pitala.
-Trčanje! Sad je 6, ajmo!- pogledala sam u Juru onim pogledom Izatotimenebudiš?
-Ok, eto me za 10 minuta, samo da se presvučem.-, odvratila sam, a on me potapšao po koljenu i napustio sobu kroz glavna vrata otključavši ih i izašavši van. Otišla sam u kupaonicu i umila se, a zatim sam se presvukla u trenirku. Zavezala sam kosu u rep i na glavu nabila šilt. Zgrabila sam slušalice sa stola i izašla van. Liftom sam sišla do predvorja hotela. Jura je već bio tamo. Nasmješio mi se, izašli smo van.
-Ok, biraj stranu!- rekao mi je stavljajući slušalice na uši.
-Desna.-, odvratila sam.
-Ok, vidimo se za sat vremena.-, pokrenuo je glazbu. Metallica, čulo se nadaleko.
-Vidimo se!- stavila sam slušalice u uši i pokrenula glazbu. Za mene, Paramore. Slušam svog Taylora. Otrčala sam na desno. Ok, sigurno ću se izgubiti, to znam već u startu. Dotrčala sam do prvog semafora. Naime, naš dogovor je da ne prestajemo trčati, već trčkaramo na mjestu dok se ne upali zeleno. Počela sam razmišljati. Taylor, on mi je baš sladak i pored njega mi srce kuca kao ludo. A sudac dva...Isuse, njemu ne mogu niti zapamtiti ime. Udarila sam se rukom po čelu. Kako se zoveš? Kako se zoveš? Ponavljala sam si u glavi. Upalilo se zeleno, a ja sam se još pokušavala sjetiti imena suca dva. Glazba u uhu je prestala, a vibracija u džepu počela. Zvonio mi je mobitel. Javila sam se ponovno sa "Yes?" iz već navedenih razloga.
-Tams, T je!- začula sam poznati glas od kojeg mi je srce zatreperilo.
-Hej, T. Šta ima?- neočekivano opušteno sam rekla.
-Ma ništa. Jeste još tu u Njemačkoj?- pitao me.
-Aha, a vi?- i ja sam pitala.
-Jesmo, vozimo se prema Berlinu. Jeste slobodni danas popodne?- nasmijao se sramežljivo.
-NARAVNO.-, viknula sam ne razmišljajući, -Ovaaaj...ne znam još, pitati ću dečke.-, posramljeno sam rekla, a on se nasmijao.
-Super. Nazovi me kad saznaš, može?-
-Naravno! Č-čujemo se!- baš mi je trebalo ovo mucanje na kraju. Poklopio je, a zatim i ja. Stala sam na sred ceste i počela skakati od sreće!
-JES!!!- viknula sam, a neki dedek koji je upravo prelazio cestu me prekorio pogledom. Nisam ništa rekla, samo sam produžila dalje. Uskoro sam se vratila do hotela. Jura je već bio tamo.
-Brži sam.-, nasmijao mi se u facu.
-Dogovor je bio trčanje sat vremena!- izbeljila sam mu se. Nakon toga smo oboje otrčali u svoje sobe. Umorno sam se srušila na krevet i zagrlila jastuk. Moram pitati dečke za sastanak s Paramore! Digla sam se i otrčala u Svenovu sobu. Imali smo još jedan, tako zvani, Alternativa femili sastanak. Svi smo bili tamo i složili se da ćemo se otići naći s njima jer nam je to svima vrlo zabavno. Nalazimo se s njima za pola sata ispred Brandenburških vrata gdje ćemo se svi slikati i staviti te slike na službene stranice. Dok trepneš okom već smo bili tamo i slikali se. Stala sam ispred Taylora. Zamolili smo jednog od prolaznika da opali sliku. Prije nego što će ovaj opaliti sliku Taylor me zagrlio s leđa i poljubio u obraz. Nasmješila sam se. Slika je ispala savršeno spontano. Nakon toga smo se slikali još nekoliko puta, također potpuno spontano. Kad smo se ponovno krenuli šetati svi su otišli par koraka ispred Taylora i mene, baš kao da je to neki njihov zajednički zli plan. Bilo je već 3 sata. U potpunosti sam zaboravila na suca dva i sastanak u hotelu.
-Kako su djetinjasti.-, Taylor se odjednom nasmješio gledajući u ostale ispred nas.
-Da, totalno. E, ajmo im zbrisat.-, predložila sam potpunu glupost. Na tren me čudno pogledao.
-E, ajmo stvarno.-, nasmijao se i primio me za ruku. Tiho smo se odšuljali do parka i tamo se sakrili iza jednog velikog drveta.
-Nisu još ništa skužili. Pa ja ne vjerujem!- nasmijao se Taylor, a Sven se baš tad okrenuo zbunjeno gledajući i češkajući se po kosi. Zatim je obavijestio ostale o ovom što je vidio, a Hayley, uspaničena kakva je bila, odmah je izvukla mobitel iz džepa i utipkala Taylorov broj. Mobitel mu je zazvonio.
-Hays.-, nasmješio mi se. Kimnula sam glavom i nasmijala se. Stavio je prst na usta u znak da šutim.
-Daaa?- javio se.
-DI STE???- zaderala se, a ja sam jedva zadržala smijeh.
-Eto nas odmah.-, nasmijao se u slušalicu i poklopio. Istrčali smo iza drveta, a oni su se svi nasmijali.
-Već smo mislili da ćemo morati zvati policiju!- nasmijao se Sven.
-Ma ne bih ja zvao, neka ih, ko da nam trebaju!- odvratio je Žac i uštipnuo me za obraz. Lupila sam ga po ruci i izbeljila mu se. Uskoro smo nastavili hodati. Opet su mene i Taylora šutnuli na kraj reda.
-Jesi slobodna večeras?- pitao je odjednom.
-Naravno!- odgovorila sam ne razmišljajući previše.
-Super. Onda..Onda ću ja doći pred hotel po tebe pa ćemo otići negdje. Jel to ok?- pogledao me najtoplijim očima koje sam ikad vidjela.
-Može, meni sve paše.-, rekla sam, a on se nasmijao. Šetali smo još neko vrijeme, a zatim se vratili u hotel. Sjela sam za računalo kako bih provjerila Facebook, Twitter i službenu stranicu. Mrzim kad mi se nagomila, a nemam srca ne pročitati sve poruke fanova. Zatim mi je jedna prostrijelna misao prošla glavom. Zvučala je otprilike ovako: "AAAAAAAAAAA! SUDAC DVA U SEDAM!" Doslovno sam se skamenila. Što ću sad? Ništa, lakše mi je reći Tayloru da sam bolesna, nego lagati sucu dva. Tako ću i napraviti. Bolesna sam. Nazvala sam Taylora, malo isfolirala, on je popušio, i za tren oka sam se spremala za izlazak sa sucem dva. Ne znam čovjeku niti ime. Užas. Pokucala sam na vrata Svenove sobe. Otvorio je.
-Treba mi tvoja pomoć. Moraš me pokrivati večeras.-, kimnuo je glavom, a ja sam mu grunula u sobu i sjela na krevet. Ispričala sam mu sve. Mora se pobrinuti za Taylora.
-Ček...jel se ti planiraš vratit večeras?- čudno me gledao.
-Ne znam.-, slegnula sam ramenima i nastavila trkeljati o Tayloru.
-Stani.-, zaustavio me, -Zašto uopće ideš s njim ako ti se sviđa T?- pitao me gledavši me kao da mu nešto opako nije jasno.
-Gle, sudac dva...on je...ne znam ni ja što, tek planiram otkriti, ali nekako mi se čini da..jednostavno moram otići.-, zbunjeno sam odgovorila, na kraju se nasmješila i pogledala si u noge.
-Kužim. Ae, prije nego se predomislim.-, podigao je obrve i spustio ih na brzinu.
-Hvala. Najbolji si.-, nagnula sam se prema njemu i poljubila ga u obraz. Zatim sam se digla i krenula prema svojoj sobi.
-Čuvaj to za onog selju belju.-, nasmijao se. Izašla sam van, a zatim otišla do predvorja hotela. Izvadila sam iz džepa adresu koju mi je dao, a zatim i plan grada. Super, jedva sam pronašla to mjesto. Hotel je bio doslovno Bogu iza nogu. Sven mi je dao ključeve svog auta kojeg je u međuvremenu dovezao ovdje, pa sam ga upotrijebila kao prijevozno sredstvo. Uskočila sam u njega i počela voziti do dogovorenog mjesta. Po običaju, naravno da sam kasnila. Iako nije bilo drastično, samo par minuta. Sjedio je u predvorju na drvenoj klupici. Točnije, sjedio je na zaslonu klupice, a noge je držao na dijelu predviđenom za sjedenje.
-Hej, gle tko se pojavio.-, rekao je kad me vidio na ulazu.
-Da, eto. Došla sam.-, nasmješila sam se sramežljivo. Prišao mi je i prijateljski me zagrlio.
-Wau, čime sam to zaslužila.-, uistinu me iznenadio, nisam to očekivala. Samo se nasmijao.
-Ništa, imam pravo to valjda napravit, ne?- pustio me.
-Uhm...da...valjda.-, otresla sam glavom. Spustio je ruku do mog pasa, baš kao jučer, i obgrlio me oko pasa. Krenuli smo do recepcije. Trebala sam i misliti da ćemo uzeti sobu. Dali su nam ključeve, a zatim smo se liftom vozili do gore. U liftu nismo ništa govorili, samo smo stajali jedno pored drugog. Čim se lift zaustavio počeli smo tražiti sobu 306.
-Gle, tamo niz hodnik.-, pokazala sam prstom.
-Ne, Tami, na onoj strani.-, on je pokazao prstom na suprotnu stranu. Tami? TAMI? On meni zna ime? On meni zna nadimak? Sad sam se stvarno loše osjećala.
-Kad ti kažem da je tamo.-, pogledala sam ga, a on je spustio pogled prema meni.
-Ne, tamo je!- blago se nasmješio.
-E, sad ćeš vidit!- rekla sam i otišla na svoju stranu.
-Ajde, baš da vidim.-, odvratio je stavivši jednu ruku na bok. Otrčkarala sam do kraja hodnika i ugledala sobu 306. Vratila sam se do njega i izbeljila mu se.
-TAMO JE!- nasmijala sam se.
-Ma ne može bit!- zatrčao se prema onom što je zasigurno soba 306. I ja sam krenula za njim.
Jesam ti rekla?- stala sam pored i naslonila se na vrata.
-Jesi.-, okrenuo je očima. Onda me, odjednom, primio za bokove i približio sebi. Poljubio me. Nisam se odupirala, zapravo, pokušala sam i uživati najviše što je to bilo moguće. Naslonio me na zid pored vrata i izvadio ključ iz džepa.
-Mmmm, zadrži tu misao.-, zločesto se nasmješio i otključao vrata. Nisam se niti pomakla sa zida. On ja ušao unutra, a ja se još nisam makla. Pogledao me začuđeno otvorenih vrata.
-Paa...rekao si da zadržim tu misao!- nasmijala sam se.
-Dobro, mlada damo.-, zločesto se nasmješio, primio me oko struka i ponovno podigao, a ja sam se nogama primila za njega. Poljubila sam ga i prošla mu prstima kroz kosu. Osjetila sam kako se osmjehnuo dok smo se ljubili, a to mi je bio jedan od najdražih osjećaja. Zateturao je u sobu i naslonio me na jedan od unutarnjih zidova. Maknuo je jednu ruku s mene i zatvorio vrata.
-Eto, sad smo sigurni.-, nasmješio se i počeo me ljubiti po vratu.
-E, a ključ? Ostavio si ga vani.-, nasmješila sam se.
-Uh, da. Dakle, stvarno moraš bit Tom da to napraviš.-, spustio me na tlo i otvorio vrata kako bi iz njih izvukao ključ. TOM! Tako je, to mu je ime. "Moraš to zapamtit, glupačo!" prekorila sam samu sebe. Zatim me povukao na krevet i skinuo mi majicu.
-Odmah?- pitala sam.
-Odmah.-, nasmješio se, zatvorio oči i poljubio me. Zaspali smo oko 3. Htjela sam otići, ali jednostavno mislim da ne bi bilo ok od mene. Ostala sam.
Post je objavljen 02.05.2010. u 12:28 sati.