Eh, da. To bih bio ja. Mislim da me taj opis najbolje opisuje. Antiheroj ili kao što naslov kaže, crni vitez na bijelom konju. Ne smatram se herojem. Nikada to nisam ni htio biti. Dobro, to što imam mesijanske aspiracije se ne računa. Mogu biti kakav jesam, a opet biti mesija. No to nije tema ovog posta. Tema je to kako sam ja, od svih ljudi, odlučio učiniti nešto u korist drugoga bez skrivenih primisli ili očekivanja nečega zauzvrat.
Postoji djevojka koja je išla s nama u razred, ali je pala godinu. Stvarno je omiljena u našem razredu i stvarno ne bi bilo u redu da ne slavi maturalnu zabavu s nama. I tako sam ja odlučio. Povest ću ju na maturalnu. Rekao sam joj: "***, ti si jedna od nas. Ja želim da budeš s nama tamo. Kvragu, cijeli razred to želi. Ići ćeš sa mnom na maturalnu." Taj njezin izraz lica, te suze radosnice, taj topli zagrljaj. Osjećam se kao junak.
Nemam zaista nikakve skrivene namjere u vezi toga. Samo ću platiti njezinu večeru jer je ona moja gošća. Istina, djevojka je stvarno prekrasna, ali ja ju ne želim. Poznamo se predugo (deset godina) da bih sada išao kvariti prijateljstvo.
Jesam li to učinio zato što nisam htio da ona ne bude s nama tu večer ili zato da dobijem naklonost ljudi u razredu sada na kraju ne znam. Možda čak i nije važno. Važno je djelo, a ne namjera.
Post je objavljen 21.04.2010. u 00:03 sati.