ajme meni, išla sam jutros do grada i opet je cijeli grad vikao na cijeli grad. prvo ulično pseto na moje pseto. ugrizlo ga, pa je moje pseto plakalo a plakalo je i moje srce pa sam brisala nos psetu pa srcu. ko je izmislio da srce plače? neki pjesnik?aljo?onda sam prelazila cestu a auto je vikao na drugi auto i trubio na sav glas i morala sam začepit uši. u dućanu je baba vikala na prodavačicu jer joj smeta dok radi svoj posao i slaže robu na police a na tramvajskoj stanici je vikala na mene i moje pseto jer postojimo i ne može ući u tramvaj. ali ta baba je bila pik baba. ušla sam za njom u tramvaj, sjela ispred nje, okrenula se i pojela babu.
onda me nazvala teta iz jedne firme koja bi financijski pomogla liječenju teško bolesnima i ispitala me apsolutno sve o mojoj bolesti i financijskoj situaciji i to je u redu, ja sam sve iskreno, s rukom na bibliji, ćruf onli ćruf rekla ali kad sam rekla da živim na pantovčaku teta se zagrcnula, na pantovčaku? i rekla dobro javit ćemo vam se. i onda sam ispljunula onu babu što sam pojela, ispričala se i počela vikati na cijeli grad. nije bitno kolko sam bolesna, nije bitno jel mi treba, kako sam šta sam di sam jesam nisam, bitno je di živim. a bitne su i predrasude i zatucanost i to da na pantovčaku živi jako puno sirotinje ali građani ovog grada planinare po drugim brdima pa vjeruju famama i žive od njih. i tako sam hodala i vikala...hodala i kihala, glavom njihala i vesla sisala.
Post je objavljen 20.04.2010. u 23:28 sati.