„Neko je rekao da je za svakog od nas najlepši onaj grad u kome smo imali dvadeset godina. Ne znam da li je to uvek tačno. U mom slučaju jeste.
Sve je to bilo tako neobično i tako davno da taj KRAKOV moje mladosti i nije više za mene jedan određen, konkretan grad, nego više jedno stanje duha, jedan od onih velikih mladalačkih snova koje čovek nosi kroz život kao najstvarniju stvarnost. Sve to liči na početak bajki i nosi duh i ton dečijih pričanja. „Pa onda dođoše u jedan veliki graaad...“
Tako smo jedan moj drug i ja, siromašni studenti iz Bosne, došli u austro-ugarski KRAKOV na nepunu godinu dana pre Prvog svetskog rata.
..........................
Često se moglo od stranaca i od Poljaka čuti mišljenje da je KRAKOV grad muzeja, po strani od života, gotovo mrtav grad. A za mene, on je bio i ostao grad velikih životnih otkrića i saznanja. Sa silnom intelektualnom žeđu, otvorenih čula, ja sam nekad stupao ulicama toga grada u kom je sve za mene bilo otkriće. U dodiru sa mojim poljskim drugovima, sa intelektualcima, kao i sa ljudima svih zanimanja, ja sam otkrivao, koliko sam mogao, istinu o poljskom čoveku i njegovoj sudbini.
U bibliotekama, muzejima, u pozorištu, u dnevnoj i periodičnoj štampi, po izložbama savremenih umetnika, ja sam postepeno sagledavao konture poljske kulture, koja me je na svakom koraku očaravala svojom težnjom za čistotom i savršenstvom oblika, i, naročito, svojim kontinuitetom i doslednošću svojih napora uprkos svemu. A to je bilo ono za čim sam ja žudeo, a što nisam nalazio ni u svojoj zemlji ni u kulturama drugih slovenskih naroda, ukoliko sam tada mogao da ih sagledam.
...........................
Tu sam osluškivao tajne poljskog jezika. Taj jezik toliko se razlikovao od moga, ali u isto vreme u njemu je bilo nečeg meni lično tako bliskog i prisnog, da se to nije moglo rečima iskazati ni objasniti. Kroz teškoće i brzake toga jezika ja sam plovio još nevešto, zanesen otkrićima. Mene je taj jezik opijao, ali onako kao što život opija. I, kao jednu od srećnih okolnosti svoga života smatram činjenicu da sam taj jezik nekad upoznao i da ga ni do danas nisam posve zaboravio. Poljska reč, koja je za mene ostala vezana za KRAKOV , zadržala je srećom svoje mesto bar u mojoj lektiri, ako ne i u mojoj konverzaciji. Ja mogu da osetim i njenu draž i njenu snagu, i ona i danas čini moj život bogatijim.
Sve sam to našao u onom kratkom vremenu koje sam proveo u KRAKOVU.
A kad sam počeo da hvatam korena u toj sredini i kad mi se učinilo da tu za mene tek počinje život, da bi se tu moglo još dugo i lepo živeti, uživati, učiti i raditi, ja sam izbačen iz svog krakovskog sna.
Došao je rat! (tako svršavaju mnoge priče ljudi iz mog naraštaja!)
Ja sam napustio KRAKOV, da se više nikad ne vratim u njega. Ali u meni je ostao SAN o gradu moje mladosti i mojih još neodređenih i nesređenih mladalačkih nadanja i planova. A taj san je satkan od same životne stvarnosti. U njemu su mnoga bogatstva poljskog duha koja sam bar nazreo za vreme svog suviše kratkog boravka u KRAKOVU.
BEZ TOG SNA BI MOJ ISTRGANI ŽIVOT BIO SVAKAKO SIROMAŠNIJI.“
(Ivo Andrić, Krakov)
Post je objavljen 18.04.2010. u 00:40 sati.