Mali vrabac je gledao u mamu.
Mama, kud ćemo sad na ovakvu zimu?
Mama vrabac je samo trznula krilima. Danas nije imala snage. Nije vidjela ništa u daljini. I bojala se zime. Nije bila sigurna da će ona i mali vrabac uspjeti preletjeti daleki put do topline.
Nije joj se baš razgovaralo. Ali znala je da mali vrabac sve odgovore u životu očekuje od nje. I da njena krila moraju lepršati i kad nema snage.
Vidiš, vrapčiću moj..vidiš ono svjetlo tamo u daljini?
Vidim, mama, odgovori mali vrabac.
E, do tamo moramo doletjeti. Ti i ja, zajedno. Grmilo, sijevalo.
Dobro mama, razveseli se mali vrabac.
Volio je razgovarati sa svojom mamom. Uvijek je bila tako jaka, snažna, i sigurna u svoje riječi...
Nezgodna stvar sa ptičjim perjem je ta što ne upija tekućinu.
Pa kad je mami vrabac pobjegla suza, preko njenog krila kliznula je i kapnula tačno na malu vrapčevu glavu.
Mama, je li to počela kiša? - upita mali vrabac.
Da, mali vrapče.
Dođi, sakrij se ispod moga krila..
Post je objavljen 10.04.2010. u 13:50 sati.