Vrijeme prolazi…tako je pusto…i posljednja nada polako umire…tvoja sutnja govori sve… govori vise od rijeci…pitam se mozda je bolje tako da sutnjom si rekao svoje…mozda bi rijeci previse boljele…ali i ovo cekanje ubija...cekanje da ces se javiti…svaki put kad pomislim na to da ces se javiti nasmijem se jer tako bi to voljela…a znam da je…nedostajes mi svakim trenom sve vise…stalno se pitam da li se sjetis mene…da li pomislis bar na tren… sta se dogodilo da si nestao…tko je kriv…ja i moja poruka…da li bi sve bilo drugacije da nisam dobila i poslala tu poruku…ili jednostavno si tako odlucio da me vise ne trebas…to ne lici na tebe…ti nisi takav…nisi takav da nestanes bez rijeci…i to me zbunjuje…ostala su sjecanja na dane provedene s tobom…na dane beskrajne srece…na dane koji se nakon svega nikad nece vratiti…ali ja cu i dalje cekati…to sam oduvijek najbolje znala…budna sanjati da ces se javiti na onaj svoj jedinstveni nacin kada cu se najmanje nadati… da ce opet sve biti u redu…nismo se svadjali…sve je bilo u redu…ali ipak si odlucio svoje…odlucio si nestati… koliko me srce i dusa boli… kaznjena sam…ali zasto si mi morao uzeti i onaj mali dio tebe koji je bio moj…onih nasih nekoliko sati…poneka poruka…ja sam bila sretna i s tim…nisam trazila nista vise…jer i to je bilo više nego sam ocekivala…da mi je vratiti ona vremena…nase zajednicke trenutke…kako bi opet voljela prolaziti kroz to…kako sam bila sretna…presretna…Ali,izgleda da "VRIJEME CINI SVOJE ! "
"Ja te vise necu moliti da se vratis,jer te ja nisam molila ni da odes ! ! !"
Post je objavljen 06.04.2010. u 21:31 sati.