Ova kiša, izuzetno je pogodna.
Čisto tako, za osluhnuti.
Za zanemariti matematiku, premda me veseli.
Nekako aktivnosti stvarno postanu manje privlačne kad postanu stvar obaveze i još gore- natjecanja.
Ne znam odakle nam ta potreba, da se stalno uspoređujemo.
Kad nemamo implementirano Comparable sučelje.
Zašto pokušavati biti sretniji od drugih? Naoko, ne radim to. Naoko, baš me briga. Ali zapravo mi je stvarno bitno da budem dobra. Da imam jasne moralne kriterije. Da živim sretno i ne činim druge nesretnima. Bitno mi je da ja ne budem onaj odvratni pokvareni Juda koji je prodao Dobrotu svijeta za neke sitne novce.
Ali sve je uzalud.
I to me duboko duboko vrijeđa. To što unatoć svim svojim naporima nisam ništa bolja od sve one silne jadne gamadi. Znam da propuštam poantu.
Ali stvari koje su me naučili su prejake, preduboke.
I nije mi drago kad se preobrate, kad netko tko pati od očitih karakternih mana shvati u čemu je štosi prestane uništavati sam sebe, nije mi drago.
Teško je prihvatiti činjenicu da upravo ti igraš ulogu one zlurade stare usidjelice koja sama sebe gradi sveticom. Teško je prihvatiti da je moja prošlost opcionalna, da su sve one stvari koje doboko cijenim kao osnovu svog indentiteta i osobnog ponosa zapravo ... slučajne trice.
Da pošten rad nije najbitnija stvar u životu.
Da je onaj lijenčina koji živi na tuđoj grbači jednako dobar čovijek kao i ja.
Da je onaj koji nas svaki dan krade i od nas radi budale čovjek.
I onaj agresivan, i onaj lažljivac i onaj bezobrazan.
I onaj na heroinu.
I onaj koji će istući psa, i onaj koji će izroštiljati mačića.
I onaj koji će brutalno raskomadati i pojesti drugog čovjeka. I onaj koji će pojesti sebe.
I sve ostale stvari od pomisli na koje mi se okreće želudac. I svi oni koje ću bez razmišljanja proglasiti poremećenima.
Nisu to.
To je ono najgore, ono što ne mogu prihvatiti. Juda je miljenik. Jer je iskusio.
A učili smo da je za takve pripremljen najgori i najdublji pakao. Izdajice.Tako je puno ljepše i ugodnije živjeti, zar ne? Kad znaš da će u drugom životu takvi biti zatvoreni negdje na sigurnom.Da će patiti, kao što i zaslužuju.
Dug je put do slobode. Slobode od svojih ograničenja. Od brojnih strahova. Slobode koja se krije izvan racionalnih granica shvaćanja i doživljaja.I svaka kišna kap koja udara u prozor. Zvuči.
Napomena za kraj.
Ovih dana izgleda da se svi osjećaju pozvani iznjeti svoju interpetaciju Uskrsa, pa sam tako i ja, premda ja o tome realno nemam pojma. Ne znam baš kaj piše u Bibliji, niti tvrdim da znam.
Niti želim iznositi neki nadrialternativni pogled na sve to, niti vrijeđati. Sada sam unaprijed zauzela obrambeni stav, i opravdavam se, što možda nije dobro i može biti znak kukavičluka.
Ali stvarno ne želim 'soliti pamet' nikome, niti se razmetati velikim riječima.
Samo pokazati svoju perspektivu, što je više moguće iskreno.
Post je objavljen 05.04.2010. u 11:16 sati.