..hm..1.04., 3:07 ujutro..da..i ja san ponekad noćna sova..
..moja tradicija pauze pisanja nakon odigranih finala se nastavila..i evo..naakon cirka 3 miseca u čemu san ja našla motivaciju za naškrabati pokoje slovo..samo je jedan odgovor..
..Pa, točno na ovaj dan, prije koje desetljeće rodija se moj heroj..vjerojatno onda nije ni zna što ga čeka..a puno toga ga je čekalo u životu..da, Ivano..moran reći da je on jedna od prvih osoba na koje ja pomislin kad mi je teško i kad mislin da ne mogu dalje..u njemu pronalazin odgovore na sva pitanja..
..Prije godinu dana, pisala san isto za njegov rođendan..puno san virovala u taj njegov povratak nakon ozljede leđa, i stvarno san vidila u nejgovin očima da još nije gotovo..samo san tila njegovo zdravlje i sriću..i povratak..stvarno nije ima sriće prošle godine, pa ozljeda, pa lopta nikako u gol, pa ga ne ide, pa nervoza..i završi sezona, a svi ga već otpisali..nije on onaj stari, pa već je on zahrđa, a i Duvnjak je tu..i moran priznati da se to sve i meni stalno vrzmalo po glavi iako nisan tila..ali, sve te stranice i stranice napisanih i izgovorenih riči o njemu..sve je nestalo..a kad?..kad je odigra svoju veliku utakmicu povratka..a to je bila jedna jedina..i to ona kod mene u Zadru, u Kreše..protiv Mađara..neopisivo kako je odjednon podsića na stare dane..čuda je napravija taj dan..a onaj gol iza leđa..neizbrisivo za moje sićanje..u trenu kad je završila ta utakmica, ja san znala..ON je..to je ON..vratija se 100 %..više ništa nije moglo utjecati na ono što se tribalo dogoditi..više niko nije moga osporiti ni spriječiti njegove igre koje slijede..zabrinutost za njega u mon pogledu je nestala..samo tako..i onda..jednon prilikon, već sredina 7. miseca, završin u Splitu..na Sportskima..i dolaze mi vijesti: Eno ga! U teretani je..ima kondicijski.. i sam Bog zna kako san dospila do te teretane i kako san ga uspila viditi..iz kutka..ali, da..pomno san promatrala svaki pokret za onon spravon za noge..u jednon trenu okrenija je glavu..vidila mu se na faci želja za moren i zgubidarenjen, ali privlada je inat za ponovnin dokazivanjen i starin igrama..sve ka da se usporilo..ona sprava je usporeno zatutnjavala svake 2 sekunde, koje su bile ka i vječnost, ritam srca mu se lagano ubrzava od napora..a lagana kap znoja klizila je niz uho..a okolo muk..sve se tako savršeno čulo..i bilo mi je dovoljno..okrenila san se i otišla, samo tako..da, više ga ništa nije moglo zaustaviti..i vrteći te slike u glavi proživila san lito, iščekujući nove pobjede..
..Definitivno najbolje lito u životu..tog lita smo oboje dobili..naime, imala san turnir u Italiji s ekipon za koji smo se spremale cilo lito, svaki dan, 2 - 3 h dnevno, u raljama ogorčenog trenera..potajno san znala da se u mene nije virovalo..potajno san vidila poglede svih njih, oči su im govorile: Ma ne može ona to!..i onda san još izostala skoro zadnjih misec dana zbog obaveznog puta i nemile bolesti koja me uvatila..ali, vratila san se..rjedan dana prije polaska..totalno nekoordinirana i izgubljena..2 dana prije polaska, 1. greška u 5 - 6 godina odnosa s treneron..prva..i toliko stvari mi je izgovorija, opsova pola obiteljskog stabla, reka da ga jeben u zdrav mozak (pardon na izrazu) i jasno da do znanja da mogu biti sritna što me On vodi uopće na taj turnir..bilo mi je jasno da misli da san niko i ništa te da nisan dobar igrač..a sve to je reka prid određenin ljudima..koji su mi nešto i značili..a njihove poglede nikad neću zaboraviti taj dan..taj trening san se ukočila, bila san katastrofalna..samo su mi njegove riči odzvanjale u glavi..cili trening je vika zbog greški koje san radila, ali meni se samo isto ponavljalo u glavi..Došla san kući, otišla na kupanje, sila u hlad (u hladu bilo 45 stupnjeva) i razmislila..iman 2 opcije.. 1. Otići sutra na trening i dan prije turnira pridati mu opremu, zahvaliti se i nikada više ne viditi ga u životu. (Nije ima zamjenu za mene, uopće, popizdija bi), a broj 2. Otići sutra na trening i dan prije turnira odraditi sve, primučati, ići na turnir, dati sve, ali baš sve od sebe i dokazati da On mora biti sritan što je mene vodija i što mu nisan vratila opremu....
Hm, i onda san se u ladovini malo sitila Ivana i zapitala se šta bi on napravija....??..istog trena san znala da bi on uzea ovo 2. i ušutka sve oko sebe nakon odrađenog posla..ali, znala san isto tako i da je to teži put, da je lakše okrenuti leđa, otići i ne pojaviti se više..samo pobići..
No, osićala san obvezu napraviti ovo 2. ..samo san zamislila sve one teške trenutke u Ivanovon životu i nije mi palo na pamet odustati..do tog trenutka osićala san se slabo, jadno, izvriđano, poniženo, našutano..ali, u ton trenu ositila san takvu moć..ka još nikada prije..i u ladovini pod 45 stupnjeva odlučila prgavo ne odustajati i boriti se za ono do čega mi je stalo..doša je dan polaska..bila san tiša od bubice..cilin puten san spavala u busu..idući dan smo imali slobodan da se odmorimo..od svih u ekipi ja san dobila ležaj bez madraca tako da san veći dio turnira spavala na žicama..ni to me nije smetalo..gospodin trener se ka malo odljutija pa mi se počea obraćati, doduše sa Vi, ali zna je da je zasra nekidan..samo san ga hladno pogledavala na svaku provokaciju..bilo je 16 ekipa tamo..a 1. utakmica je već došla..sigurna u prijemu i požrtvovna u obrani..tako bih se opisala..ali onda..3. set, kao da je viša sila utjecala..Sunce se pomaklo na livo i točno meni u zjenice..3 lopte su mi pale, a nisan bila kriva..3 lopte su bile dovoljne da on pusti onaj svoj odurni glas i zapriti nečin..a onda su se minjale strane..opet neka srića..sada Sunce nije bilo problem, ali moja sigurnost bila je poljuljana..kako odraditi sljedeći poen, akko ne napraviti grešku..i onda, dok je lopta letila prima meni, sitin se Ivana..u Portugalu 2003., kad smo dobili u finalu..ima je blagoteleći izraz lica s nekon kapon okrenuton naopako..i skandira..glupa scena, ali zapravo jako smišna..i onda san se sitila, pa i on je grišija, ali oni su ipak osvojili turnir..greška ka greška..ide se dalje..lopta je već bila tu..a ja odvažno na nju..preeuzmen svu odgovornost, a bila je velika u ton trenutku..i odradin sve kako triba do kraja..dobili smo..a, tu je bila i naša kapetanica..u koju se toliko nade polagalo..ona je ta, nju se forsiralo..za nju se znalo..ona je na kraju utakmice plakala jer je pa ne baš dobro odigrala..ali ne, nije nju Gospodin Trener korija ni vika..samo joj je reka da se smiri jer je ona 3 stepenice iznad svih nas..što znači da je u ton trenu bila 6 stepenica iznad mene..po njemu..imali smo odmah i 2. utakmicu posli prve..oko svih je obilazija Gospodin, sve je i tješija, tapša po ramenu, falija..i baš kad je iša priam meni..mislila san da i ja zaslužujen i pohvalu, ma neka me malo i ukori..nema veze..samo da vidin neku reakciju..gledala san ga, iša je prima meni..i onda..odjednon..pogleda me, ali oči su mu bile prazne..i samo je proša pored mene..oči su mi bile pune suza..nisan neko derle, ali bilo mi je preteško u ton trenu..sve san od sebe dala, ali nije bilo vrimena za to..imali smo odma i 2. utakmicu..odigrala san je stavrno super..na razini..nisan to očekivala ni sama..ali virovala san u sebe..dobili smo i tu utakmicu..ni nakon nje..ni riči od Trenera, jedne jedine..tila san urlati, vrištati, iskočiti iz vlastite kože..ali znala san, nema mi sad, počela san, i ovo se mora završiti..sutradan smo imali samo 1 utakmicu..to je bilo da potvrdimo koji smo u skupini..podcijenili smo protivnika i gubili 16:8, ali preokreton stigli i uspili dobiti i tu utakmicu..muk..ništa..niko mi nije ništa govorija..a trebala mi je pohvala, zbog vlastite sigurnosti..prva san izletila iz svlačionice..sila san i baš mi je više bio svejedno..a onda, akko je moja sestra išla s nama..ona je starija pa nije igrala, ali je išla..i rekla mi je da san najbolja tamo..o, kako mi je to tribalo..još je ona jedna od najvažnijih osoba u mon životu..ma nije m iviše ništa tribalo..i tako, amlo po malo - došli mi do finala..čak nan je i himna svirala..a na kraju nje, zaklopila san oči i rekla samoj sebi..ovo je za tebe, Ivano..bilo je puno gledatelja po prvi put kad san igrala..ali to me je samo dodatno motiviralo..nismo imali šanse protiv te domaće ekipe..ma jesmo, ali kad nisu svi tu duhon..u toj utakmici ja san dušu ispustila, nije bilo lopte koju san pustila..ali u očima mojih suigračica vidial san strah..strah od publike i strah od bolje ekipe..ne zann zašto ga ja nisan osićala..tako san vikala, a one..kao da je nešto u njima stalo i nisu se ni čule..i još mi cura u ekipi slomi ruku usrid igre..e sad san igrala i za nju..tako san to željela dobiti, ali ne..definitivni poraz..protivnice su nan stavrno srčano čestitale i rekle bravo..nisan bila zadovoljna..nije mi bilo bitno kakva san ja bila, izgubili smo..u finalu, bilo mi je to već poznato iz nekih drugih krugova..stavili su nan medalje oko vrata..prazno san buljila u pod, i onda odjednon..na razglasu u dvorani se čuje moje ime..Il giocchatore migliore, numero 15, Marta....doteturala san do neke žene koja je valjda bitna tamo i primila nagradu za najboljeg igrača..svi su pljeskali..ali najlipši osićaj bija je kad san dolšla do svoje ekipe, koja me grlila i vikala moje ime..nešto u mei je puklo taj dan, ali zadatak je bija izvršen..dok smo se slikali zadnji put svi aztvorial san još jednon oči i rekla: Za tebe, Ivano..na slici su mi oči zatvorene, ali neam veze..i onda u svlačionici..dolaazi Trener..trndula..ja buljila u pod..i odjednon kaže: Mislin da Marta zaslužuje veliku pohvalu i pljesak..i da mi je pet..i nakon toga..ja san svatila da meni uoće ne znače riči toga čovika, ni najmanje..ništa me nije dirnulo što mi je reka..
..I onda, vratin se doma..umorna, ali opet nekako zadovoljna, igrali Zagreb i još neko taj dan na turniru u Poreču..Zagreb osvojia turnir..a Ivano je dobija nagradu za najboljeg igrača..suze su mi krenile kad san ga opet vidila na postolju..znala san da ga još puno toga čeka..ja san se to lito dokazala prvi put..a on se opet dokaza opet nakon tolikog pljuvanja po njemu..pedivno..i onda, dođe Austria..čovik odigra ka nikad bori se u svakoj utakmici, daje sve od sebe i bez sumnje najbolji igrač, di in je sad bija Duvnjak ( samo naprid Duvnjak), di su sad bili svi ti koji su bolji od njega..baš se sićan prve utakmice koju smo igrali..počea je super, a dosta toga ovisi o prvoj utakmici na turniru..vidila san mu sriću na licu jer je opet tu..nakon nevjerojatnih igara, u finalu protiv Francuza (o čemu nebi previše pričala) također..bila san sigurna da je i on odabran među najbolje..ali ne..uskratili su mu to..bila san ljuta u početku, ali znala san da je on u očima i srcima svih izabran ne među najbolje nego za najboljeg..zna je to i on, ali isto mislin da je bija malo razočaran..gledala san ga tamo..kako stoji..i tako dalje je nastavija igrati savršeno u Ligi Prvaka..i ja mislin da ga ništa više ne može zaustaviti..
..Rođendan mu je, a ja nisan baš previše o njemu pričala..jer o njemu se već sve zna i samo bih se ponavljala kad bi isto pisala..pisala san o čistoj snazi koju mi je da u životu..i što mi pridstavlja..moj motivator u svemu..
..Dragi Ivano, sritan ti rođendan..sve najbolje i samo nastavi tako..u životu te čeka još toliko toga lipoga i nikad ne odustaj..nisan ni ja..zahvaljujući tebi..Ivano, fala ti za sve..
xxx
Post je objavljen 01.04.2010. u 03:04 sati.