Pregled posta

Srđan Karanović

Ne postoje iste ljubavi



POSLE sedam godina, koliko je proteklo od njegovog poslednjeg ostvarenja, Srđan Karanović, jedan od naših najuglednijih reditelja, scenarista i profesora, predstavlja novi film - u Sava centru, u utorak veče u 20.30, premijerno će biti prikazana “Besa”, ljubavna drama epohe, smeštena u ambijent Kraljevine Srbije na početku Prvog svetskog rata. Ova suptilna intimna priča o emotivnom “trouglu”, čiji su akteri Filip (Srbin), direktor seoske škole na jugu Srbije, njegova žena Lea (Slovenka), i Azem, školski poslužitelj (Albanac), napravljena je u srpsko-slovenačko-hrvatsko-mađarsko-francuskoj koprodukciji. Uloge glavnih junaka igraju Predrag - Miki Manojlović, Iva Krajnc i Nebojša Dugalić. “Besa” je i druga premijera ovog našeg reditelja za poslednje dve decenije.



- Naravno da imam tremu - kaže Karanović. - Uvek imam tremu. Najviše strepim da li će publika shvatiti osnovne namere iz kojih je baš takav film snimljen. Da li će shvatiti i osetiti moj pokušaj da “rafiniranu čipku upakujem u kutiju od mahagonija”? Dodatno strepim da li će tehnički uslovi projekcije biti korektni, da li će ispravna kopija stići na vreme u Sava centar. Tu je i strepnja da neki drugi događaj u Beogradu, poput “sudbinske” utakmice u košarci između Partizana i Makabija, ne “odvuče” potencijalne gledaoce filma. Ali, reditelji uvek zbog nečega strepe...

* “Besa” je inspirisana istinitim događajima. Možete li da kažete šta je zaista autentično u vašoj priči?

- “Besa” je samo inspirisana različitim događajima o kojima sam slušao i čitao. Ti događaji objedinjeni su mojom maštom i mojom željom da ispričam priču koja bi bila i refleksija mojih ličnih iskustava. Oprostite, ali ne želim da idem u detalje i da objašnjavam koliko je od koje i čije istinite priče uzeto koliko sastojaka. Bilo bi to suviše tračerski, i nepotrebno bi otkrivalo tajne koje imam obavezu i pravo da čuvam. Ukratko: “Besa” je, kao i veliki broj svih filmova, samo inspirisana istinitim događajima, ali je u suštini plod moje autorske mašte.

* U vašem fulmu dirljiva, iskrena i snažna ljubav dogodi se bez fizičkog kontakta. Da li je seks pad u odnosu na moral, ili je seksualna veza jedino prirodno stanje između ljudi koji se vole?

- Naravno da ni na koji način ne mislim da je seks pad u odnosu na moral. To su možda bila shvatanja i učenja već skoro zaboravljenih “bapskih” ili klerikalnih učenja, koja su s pravom zaboravljena. Film “Besa” bavi se specifičnom vrstom ljubavi koja ima pravo na postojanje. Makar samo u pričama “iz starog vremena”. A do kraja i ne razumem zašto i ovakva vrsta ljubavi ne bi i danas imala pravo da postoji? Čak se usuđujem da tvrdim da se slične priče događaju i sada, jer nigde, i nikada, nema dve iste, ili čak i slične ljubavi među “ljudskim stvorovima”.

* Kao suština filma, vidi se “sudar” različitih svetova junaka, koji su udaljeni svetlosnim godinama i bez ikakvog dodira postaju bliski?

- Taj “nedodir” je, čini mi se, možda snažniji i dublji od svega što su doživeli, i što će doživeti u svojim životima, sa svojim bračnim partnerima. On je, bar tako mislim, ono najčudnije i najdivnije u ovoj priči, i zbog toga sam najviše i radio ovaj film.



* “Besa” će se verovatno “čitati” i politički, mada ste rekli da je film jedno, politika drugo, a ono što se događa na Kosovu nešto sasvim treće. Da li ste u bilo kom trenutku dok ste radili imali dilemu oko toga?

- Nisam, i ne znam zašto bih. Mene je interesovalo da sa svojim vrsnim glumcima i saradnicima snimim neobičnu ljubavnu priču, i to je sve. Nije mi jasno zašto bi neko “iščitavao” politiku u ovom filmu, samo zbog činjenice što je jedan od glavnih likova Albanac? Jer, takvo “iščitavanje” značilo bi da se neko ljuti samo zato što u filmu Azem stalno nosi keče! Naša stara izreka kaže: smeje se kao lud na brašno. I kao što se normalni ljudi ne smeju na brašno, mislim da ne treba da se ljute i kad vide albansko keče, kao što se ne ljute kad vide šajkaču, kačket, polucilindar... To što Azema u filmu povremeno tretiraju kao građanina “drugog reda”, to je problem s kojim sam se i ja susretao kao dete. Tada su oko mene u Beogradu, na moju žalost, tako bili tretirani Albanci koji su slobodno nosili kečiće u našem gradu, držali poslastičarnice, cepali drva, raznosili ugalj, prodavali semenke pred bioskopima i školama. Zar smo to zaboravili?

IZ OPANAKA U LAKOVANE CIPELE

- LIČNO, veoma držim do zadate reči i svakog obećanja. Često me zaboli činjenica da sve ređe nailazim na ljude koji ispunjavaju bilo koje obećanje, često i pisano, i koji i ne obraćaju pažnju na svoju zadatu reč. To “nedržanje reči” važi u svim slojevima društva, “horizontalno” i “vertikalno” - od svakodnevnih ćaskanja, do visokih državničkih govora. Valjda je ta, već svakodnevna erozija morala, posledica globalizacije, tranzicije, prebrzog prelaska iz “opanaka u lakovane cipele”, i sve paničnije želje za bogaćenjem na tuđu štetu. Zato mi likovi iz starih vremena koji drže reč - vrlo imponuju.

Radmila Radosavljević / photo maniac


Podeli: Facebook

Post je objavljen 30.03.2010. u 10:04 sati.