Marketing
sunčani intervju
kotrlja se
s koljena na koljeno
povijest grada
Gost sunčanog intervjua arhitekt, karikaturist, pisac i glavni «krivac» za uređenje Matejuške, šjor Edo Šegvić.
- Dida, tko su to arhitekti?
- E vidiš, ka šta pužić zna napravit svoju kućicu a ptica gnjizdo, tako ti arhitekti znaju napravit dom za maloga dječaka i njegovu porodicu.
- Kada naučim crtati kuću, hoću li i ja biti arhitekt?
- Ti možeš bit sve šta poželiš i radit šta voliš, važno je da budeš čovik.
- Znaju li arhitekti crtati ribice?
- Znaju, ali neki znaju i uvatit ribicu na udicu, pa je okrenit na gradele...
- A bubamare?
- Hm, moram priznat da bubamare još nisan kuša...
- Dida, po kome ja Matejuška dobila ime?
- Jedan stari ribar govori da su tu blizu živila dva brata, Mate i Joško, pa da ih je mater uvik zvala doma - Mate Joško, MateJoško, i da je tako nastala rič - Matejuška.
Ja mislim da se Mate ustvari zva Tonći, i da nije ima brata, ali mu je zato mater kuvala najboju juvu na svitu! Kad bi u gajeti na po kanala dobro ogladni, jedva je čeka doć doma na teplu materinu juvu, kojoj je od milja tepa - matejuška! Zato Matejuška i je ovako tepla, i na njoj se dobro - papa.
- Gdje sada žive gusari iz Gusarevog doma?
- Priča se kako su otplovili na neki tajanstveni poluotok, di još traže zakopano blago, možda neke zlatne medalje.
- Tko je posadio Ružu vjetrova?
- Izgleda da joj je sjeme na Matejušku donija niki južni vitar s mora.
- A šta radi vjetar kad ne puše?
- Hm, sigurno gleda crtiće i gricka slane štapiće...
- Koliko ima mačaka na Matejuški?
- Eno jedna crna se odmara na mriži, one dvi malene su se sakrile ispod klupe, eno jedna tigrasta pije vodu na mačjem kamenu, a ko će ih sve izbojit...
- Idu li one s ribarima u ribolov?
- Ma kakvi, one su ti fine i lukave. One lipo čekaju da ribari akoštaju svoje brodice sa friškim ribicama, pa im dobri ribari uvik dadu njihov dio.
- Koliko je kamena bilo potrebno za uređenje Matejuške?
- Skoro jedno cilo brdo. Znaš koliki je metar? Ovoliki! E, pa ovako, metar livo, metar naprid, metar gori, i tako jednu oko 300 puta.
- Dida, a koliko si ti kamenčića donio na Matejušku?
- Samo jedan. Sritni kamen.
- Možemo li ovi kamen baciti u more?
- Inače ja to mogu ka od šale, samo neznam šta mi je danas.
- A neki manji?
- Ovi manji mogu, pogledaj! To ti je jedna vječna igra mora i dice. Ti baciš kamenčiće u more, a valovi sve to vrate nazad, nikad kraja, nova dica, novi valovi. Bacajmo!
- Dida, možeš li kamenčićem pogoditi Brač?
- E, to ti je vrlo opasno. Brač je cili od kamena, i puno puno je težak. Ako na njega nabacamo još kamenčića može se cili otok potopit, pa će nam svi Bračani doplivat u Split.
- Jesi li ti projektirao ovu rupu u kamenu?
- Nisam, ova rupa je i mene iznenadila, došla je nenadano. Ustvari, izronila je iz mora. Stoljećima je ronila u luci, a u njoj su se sakrivale ribice, glamci i špari. Sad se ovde na žalu lipo odmara, suši i gušta na suncu.
- A zašto je rupa meka?
- A zato jer je šuplja, prije je bila puna mora, a sad je puna zraka.
- A što radi ova rupu u kamenu?
- To ti je jedna čarobna rupa! Onaj ko se provuće kroz tu rupu ispunit će mu se jedna želja! To naravno vridi samo za dobre ljude, naročito dicu.
- Evo provukao sam se, hoće li mi se sada ispuniti želja?
- Hoće, odmah idemo na jedan sokić.
- Tui, tui, e-e.
Post je objavljen 25.03.2010. u 13:32 sati.