Godinama nisam pogledala ni jednu sapunicu, ubrajajući i telenovele, koje se žanrovski ponešto razlikuju.
Svojevremeno sam odgledala sve epizode brazilske „Robinje Isaure“ s priličnim užitkom i radošću. Ta oživjela slikovnica, bajka, imala je neku posebnu čar i moć. Glavna glumica baršunastog glasa, tamnih očiju, s blago rastavljenim prednjim zubima kao sretnim biljegom, zarobila je moja popodneva za kojima nikad nisam požalila. Češće sam, zahvaljujući tom iskustvu, razmišljala o fenomenu privlačnosti sapunica, nego i o tom što nas odbija od njih.
O „Dinastiji“ ne trebam posebno govoriti; tragovi koje je ostavila na kulturu našeg podneblja govore sami za sebe. Od „denver plave“ boje do gradnje vila i socijalističkih luksuznih naselja, preko mode do otvorenijih razgovora o homoseksualnosti muškaraca i "različitih karaktera" žena plave i crne kose...Život bogate američke obitelji Karington, koji se na našim ekranima svakodnevno odvijao osamdesetih godina u trajanju od dva Reganova mandata, bilo je zanimljivo i nezaobilazno štivo; vodič za snove koje su rijetki ostvarili u današnjem vremenu, a mnogi putem pogubili zauvijek.
Ono po čemu ću ja dodatno pamtiti Dinastiju , bila je smrt mamine najbolje prijateljice negdje posljednjih godina njenog prikazivanja. Naše gotovo svakodnevno telefonsko prepričavanje ključnih momenata epizoda, od tad su pratile mamine suze i tuga za odlaskom njene dugogodišnje životne suputnice. Bilo je to prilično mučno razdoblje u maminom životu, i sva njena tuga se koncentrirala oko nemogućnosti da s prijateljicom podijeli radost viđenog. Sapunica se uvukla u naše živote, i činilo se kao da je trajala duže nego nečiji život. Iako sam već tad rjeđe pratila tok, taj događaj s posljedicama prilično me odbio od te vrste zabave.
Godinama iza, kada je moja majka bila u ratnom izbjeglištvu živeći kod mene bez gotovo svega što je činilo njen život, jedini mir i radost je nalazila gledajući novu popularnu sapunicu „Santa Barbaru“. Nisam joj redovito pravila društvo, ali sam se katkad i ja opuštala uz tu bajku bježeći od ratne stvarnosti. Odlazeći iz Zagreba, pored tuge što nas ostavlja, žalila je i za svojom omiljenom serijom. Sjećam se njene sreće kada su je na jednom od njemačkih programa „dočekali“ Eden i Cruz. Broj epizode nije igrao bitnu ulogu, nego radost nastavka druženja s istim. Kao prijateljstva u svojim trajanjima i razložnim prekidima.
Ponekad sam znala s nostalgijom pogledati pokoju epizodu da bih obradovala majku stanjem na našem terenu i nekako je približila sebi. Ali, pet mjeseci iza, majčina iznenadna smrt je trajno ugasila moj televizor za bilo koju sapunicu. Čak i poznatu muziku, koja bi se popodnevima čula iz tuđih stanova označavajući početak ili kraj epizode Santa Barbare, pratile su moje suze. To je bio definitivan kraj mog druženja sa sapunicama, i bez obzira na popularnost ili stav prema kvaliteti onih koje su dolazile, ni jedna me nije mogla više „prevariti“ i zadobiti moju pažnju.
Za ovih 15. godina možda je to jedino "uspjelo blogu“, koji me neodoljivo podsjeća na sapunicu, ali o tom...neki drugi put.
CITAT:
„Ja s kćerima svako veče u četiri sata sedim ovde i gledam Marijanu“, rekao je gospodin Turgut, pomalo posramljen, a izrazom koji je govorio „nikome ja ne polažem račune“.
"Marijana" je bila meksička telenovela koju je jedan od velikih televizijskih kanala iz Istambula emitovao pet dana u nedelji, i koja je u Turskoj bila veoma popularna...
.........................
Kad god bi je snašle teške okolnosti, nepravedne optužbe, neuzvraćene ljubavi i nesporazumi, gledaoci bi se do kraja setili siromašne prošlosti i usamljenosti dugokose Marijane, siročeta nevinih očiju, a tada bi se gospodin Turgut i njegove kćeri (Svila i Kadifa), sklupčani kao mačke, čvrsto prigrlili, i dok bi kćeri oslanjale glave na očeve grudi i ramena, jedna s jedne druga s druge strane, svima bi im iz očiju kanula suza ili dve. Pošto se stideo što se toliko naviknuo da gleda jednu telenovelu , gospodin Turgut bi s vremena na vreme isticao Marijanino siromaštvo i siromaštvo Meksika, govorio kako ta devojka vodi lični rat protiv kapitalista, a ponekad bi ka ekranu doviknuo „ Ne daj se, ćero, stiže podrška iz Karsa!“
Njegove uplakane kćeri tada bi se blago nasmešile.
Kau je u uglovima usana zaigrao blagi osmeh kad je serija počela, no, pošto su im se pogledi sreli, uozbiljio se shvativši da se Svili to ne dopada.
.................
I Ka je u tišini gledao Marijanu, kao otac i kćerka.
U jednom trenutku se, gorko pateći zbog ljubavnih jada, Marijana popela uz stepence i zagrlila svog dragog kad je bila sigurna da je niko neće videti. Nisu se poljubili, ali su uradili nešto što je na Kaa ostavilo utisak još veći - pali su jedno drugom u zagrljaj. U tišini koja je potrajala Ka je shvatio da seriju gleda čitav Kars – domaćice koje su se iz čaršije vratile kući i njihovi muževi, srednjoškolke i penzionisani starci – i da su zbog serije pusti ne samo melanholični sokaci Karsa nego ulice u čitavoj Turskoj. Istog časa je postao svestan da je budalasto što od silnog polaganja prava na intelektualni sarkazam, političke nedaće i kulturnu superiornost, svoj život suvo proživljava daleko od svih sentimentalnosti koje je budila ova serija...
Kada je Marijana svom draganu rekla“ Današnji dan sam čekala celog života“, Ka je osetio da nije slučajnost što te reči odražavaju njegove misli. Pokušao je da uhvati Svilin pogled. Njegova draga, glave oslonjene na očeve grudi, svoje je krupne, od tuge i ljubavi zamagljene oči, uprla bila u ekran i žudno se prepustila emocijama koje je serija nudila.
Pošto je netremice gledao u Sviline oči, Ka je uspeo da uhvati njen pogled, ali ga je ona odmah skrenula...
Na Svilinom licu Ka je spazio senku, ali mu je na um došla jedna nova, srećna pesma, pa je tiho seo na stolicu pokraj kuhinjskih vrata s koje je maločas, roneći suze, Marijanu gledala gospođa Zahide, i s optimizmom zapisao novu pesmu...“
(O. Pamuk, Sneg)
Post je objavljen 22.03.2010. u 01:07 sati.