Osjetila sam nečije tople ruke oko sebe. Prvo sam pogledala u njih. Mogla bih ih prepoznati i u mraku. Bio je to Tom. Na neki način sam i odahnula. Bolje da je on nego neki stranac! Primaknuo se. Naslonila sam se na njega i zatvorila oči. Osjećala sam se tako prokleto dobro u njegovom zagrljaju. Osjetila sam kako je stavio glavu vrlo blizu mome vratu.
-Tom...mi ne bismo smjeli...-, počela sam.
-Smjeli bismo.-, prekinuo me. Zatim sam osjetila njegove tople usne na svom vratu. Primila sam njegovu glavu i prošla mu prstima kroz kosu.
-Tom, moraš stati.-, rekla sam, primila ga za ruke i odmakla se. Okrenula sam se, ali nisam ga mogla pogledati u oči. Gledala sam u pod još uvijek ga držeći za ruke.
-Hej. Pogledaj me.-, rekao je i primio me za bradu. Blago mi je podigao glavu prema sebi. Očima sam vrludala i pod svaku cijenu izbjegavala njegove.
-Ne mogu. Oprosti.-, rekla sam i pobjegla. Otrčala sam nazad gore. Sva zadihana upala sam u urede. Svi su me gledali.
-Tjelovježba. Nisam imala vremena jutros.-, nasmijala sam se. Uskoro su se vratili monitorima i tome sličnim stvarima, a ja sam otišla do svog ureda. Ušla sam i pokucala na vrata Johanninog ureda.
-Upadaj.-, rekla je i zahihotala se. Okrenula sam očima.
-Johanna, trebam te. Moramo složiti raspored za ovaj tjedan. Imaš li možda vremena?- upitala sam ju.
-Pa naravno, šefice.-, rekla je i ponovno se nasmijala na onaj specifični glupi način i od mene izmamila osmijeh od uha do uha. Ne izrugivanje, već nekakvu...sreću, valjda. Ona je zračila tom nekom pozitivnom energijom, a vidjelo se da nije najpametnija.
-Što god vi kažete, ja ću kako vi kažete, uvijek ću ja kako vi kažete raditi.-, bila je to jedna vrlo nesuvisla rečenica. Nasmijala sam se.
-Opusti se. Nisam ti ja kao drugi. Možemo odmah prijeći i na ti ako želiš. Onda, zakorači u moj ured.-, nasmješila sam se i širom otvorila vrata.
-Oh, naravno. Mislim, ukoračit ću u vaš...tvoj ured.-, ispravila se. Samo sam prošla do svog stola. Sjela sam. Ona je sjela na jedan od dva stolca koji su bili sa suprotne strane stola. Počele smo slagati raspored za ovaj tjedan i znale smo da će to dugo trajati. David nam se par puta pokušao pridružiti, ali u svakom slučaju bilo bi bolje da nije jer nam je uskoro uspio prosuti sve papire po podu i time nam produljio posao za nekakvih 20 minuta koliko nam je trebalo da to sve pokupimo i složimo pravim redom. Nakon tog nemilog događaja smo ga...pa...otjerale. Stvarno je bila marljiva cura. Iako ne baš prebistra. Mislim kako ćemo se super slagati. Onda je netko odjednom pokucao.
-Izvolite ući!- pogledala sam prema vratima. Silueta muškarca stvorila se u uredu.
-Hej, evo, došao sam. Došao vidjeti novu zamjenicu menagera.-, Filip, Tomov odvjetnik i moj stari školski prijatelj stajao je na vratima.
-Hej, uđi, molim te!- rekla sam i ustala se. Prišla sam mu i prijateljski smo se zagrlili.
-Uh, da. Johanna, ovo je Filip, odvjetnik gospodina Kaulitza. Filipe, ovo je Johanna, moja tajnica.-, upoznala sam ih. Johanna se digla i pružila mu ruku.
-Šefice, ako me budeš trebala ja sam u svom uredu.-, rekla je i napustila ured.
-Molim te, sjedni.-, rekla sam mu i pokazala rukom na dvosjed. Sjeo je, a ja sam otišla na suprotnu stranu stolića i sjela. Počeli smo razgovarati privatno i nastavili sve dok netko drugi nije pokucao na vrata.
-Izvolite ući!- rekla sam i vrata su se otvorila. Tom je upao unutra i pomalo se začudio kad je vidio Filipa unutra.
-O, oprostite. Jel smetam ja nešto ili šta?- pitao je.
-Ne, uopće. Zara, ja idem po kavu pa ćemo onda na posao. Tom.-, kimnuo je glavom prema njemu i izašao. Ma super. Okrenula sam se leđima prema Tomu i okrenula očima.
-Hej.-, rekao je.
-Da.-, odvratila sam, -Hej.-
-Znam da si ljuta, al daj barem pričaj samnom!- prišao mi je i okrenuo me prema sebi.
-Ne želim pričati s tobom. Nemamo mi o čemu pričat.-, odmahnula sam glavom.
-Imamo. Moramo raspraviti to.-, pomilovao me po kosi.
-Ok, prvo: prestani me dirat.-, rekla sam bijesno, -Drugo: što želiš raspravit. Već smo raspravili više puta i posvađali se.-, pogledala sam ga u oči. Bile su tamne i mračne. Nisam ih takve nikada vidjela.
-Nikad mi nisi dopustila da ti kažem svoju stranu priče.-, maknuo je svoje šape s mene.
-Kako ti ne možeš shvatiti da ja ne želim znati tvoju stranu priče. Puno je jednostavnije ovako! Kad bih znala tvoju stranu možda bih na neki bolesni način i pomislila na to da ti oprostim. A to je prebizarno.-, digla sam ruke u zrak i odmakla se. Uhvatio me za ruku.
-Daj mi priliku da ti objasnim. Molim te.-, rekao je tiho.
-Dobro. Objasni mi. Ovo stvarno moram čut.-, usiljeno sam se nasmijala. Povukao me za ruku i povukao na drugu stranu sobe do dvosjeda. Sjeli smo. Primio me za ruku i pogledao u oči. Izvukla sam ruku. Skrenuo je pogled.
-Ok. Varao sam te. Više puta, ali to sam ti već rekao. I užasno mi je žao.-, počeo je pričati.
-Samo da te jednu stvar pitam. Zašto? Zašto si to napravio? Ja sam mislila da smo mi bili savršeni.-, pitala sam.
-Ne znam. Uplašio sam se. Valjda. Gle, zaljubio sam se u tebe. Ne na prvi pogled, ali na prvi pogled sam znao da...da ću s tobom biti...onako...zapravo. I onda sam povukao potez. To jest, vratila si mi kapu, sjećaš se, i onda sam te poljubio prvi put. Kasnije znaš što je bilo. Onda smo došli u Njemačku i ja sam...uplašio sam se toga...mislim, ti si bila drukčija i ja...osjećao sam kao da te želim pored sebe...ali stalno. Zato sam to htio odmah prekinuti. I kasnije znaš što je bilo.-, pogledao me.
-Pa dobro...gdje su sve te silne prevare u cijeloj priči?- čudno sam ga pogledala. Ustao se i počeo šetkarati po sobi.
-Ja...ne mogu se tako brzo promijeniti. Pokušao sam, ali nije išlo. I žao mi je što sam te povrijedio. Kažem ti, sve je bila greška od početka.-, primio se za glavu.
-Greška? GREŠKA???- digla sam se na noge. Pogledao me ispod obrva.
-Ja sam tvoja greška? Ovo je divno.-, rekla sam raširivši ruke. Prišao mi je, pogledao me i primio za ruke.
-Ne, nisi ti moja greška, već...Ja...Ja sam tvoja greška.-, odmakao se i spustio pogled. Zanjemila sam.
-Kako bi ti mogla biti moja greška? Pa ti si najbolje što mi se dogodilo nakon dugo vremena.-, govorio je tiho. Trgnula sam se i napokon odlučila nešto reći.
-Nisi. Nisi ti moja greška. Kakva greška?- zbunjeno sam rekla blijedo piljeći u jednu točku.
-Ti si ona cura koja svom dečku pusti da sjedi do prozora u avionu.-, rekao je, a ja sam se nasmijala.
-Kakve to sad veze ima s ičime?- rekla sam kroz smijeh.
-Znam da zvuči glupo, ali jednostavno...takve sitnice se pamte. Ja ih pamtim. Pustila si mi da sjednem do prozora. Nije to nešto veliko, ali ipak...ja volim sjediti do prozora.-, nasmješio se.
-Joj! Svatko bi to učinio!- rekla sam odmahnuvši glavom.
-Ne, ne bi.-, rekao je ozbiljno. Pogledala sam ga smješkajući se. Onda smo začuli kucanje na vratima. Brzo me pustio i sjeo na dvosjed.
-Izvolite ući..ma jebeš ovo. Naprijed!- rekla sam, a ovaj se nasmijao. Filip je upao u ured. Tom se digao, kimnuo glavom u mom smjeru i rukovao se s Filipom. Nakon toga je izašao. Filip se nakašljao.
-O-oprosti.-, zamucala sam. Čudno me pogledao.
-Ja..To...on...BEEEEELJ!- rekla sam jer sam se toliko smotala, -Moram mu još nešto reć.-, rekla sam i krenula prema vratima.
-Ok. Ja sam tu.-, rekao je. Izašla sam van.
-Tom...-, mrmljala sam sebi u bradu dok sam gledala okolo. Pokucala sam na vanjska vrata tajničinog. Iznutra se čulo jedno "AHA?" Nasmijala sam se i ušla.
-Hej, jesi li vidjela...O, vidim zauzeti ste.-, rekla sam kad sam vidjela kako se ona hihoće i Toma koji je sjedio na njenom stolu i šaputao joj nešto u uho. Podigla sam obrvu.
-Jesam vidjela što?- pitala je odjednom. Tom se naglo okrenuo i vidio mene na vratima. Refleksno se primio za glavu.
-Nj-njega.-, zamucala sam, -Očito jesi. Idem ja.-, nasmješila sam se. Tom je skočio sa stola.
-Zara, čekaj!- zatvorila sam vrata.
Post je objavljen 16.03.2010. u 18:14 sati.