Teški kapci polako su mi padali na oči, a glas profesorice ostajao je negdje iza mene, u zraku. Olovka u mojoj ruci se opasno zaljuljala te nakon nekoliko sekundi, pala na pod. Nisam više mogla izdržati. Glas se potpuno izgubio i moja glava se našla na stolu. Kosa mi je pala preko lica i oči su mi se napokon zatvorile.
- Mercer!!!- zaurlala je profesorica Lewis i ja sam se naglo uspravila u stolici.
- Ha?- promrmljala sam, no vidjevši profinu facu, odmah sam se ispravila: - Hoću reć... Molim?-
Svi učenici su malo živnuli, a nekolicina njih se nasmijala.
Lewisica je skupila obrve i pogledala me iznad svojih crvenih naočala.
- Pred ploču! Odmah!- viknula je uperivši prstom u ploču.
Nije mi se dalo s njom raspravljati, pa sam se pomirila s činjenicom da ću pokupit još jednu sulju iz matematike te da će me stari doma natuć'. Uostalom, spavalo mi se ko' sam vrag. Ustala sam i dovukla se naprijed. Dala mi je neki debilni zadatak sa problemskim jednadžbama koje smo radili još u prvom polugodištu. Daj se ti tog sad prisjeti...
Dok je glupa kuja proučavala moje ''prekrasne'' ocjene, ja sam se okrenula i pogledala Rain. Ona je sjedila u zadnjoj klupi s prekriženim nogama i prekratkoj kariranoj crvenoj minici. Slegnula je ramenima, a drugo nisam ni očekivala od nje. Nisam uopće mogla razmišljati; brojevi su mi se samo miješali pred očima. Glasna zvonjava odjeknula je učionicom i u sekundi je nastala buka. Svi su škripali stolcima, spremali knjige, a hodnici su se ispunili tinejdžerima. Okrenula sam se prema profesorici, a ona je samo odmahnula par puta glavom, te zapisala jednu prekrasnu jedinicu u imenik. Odličan početak dana, Steph, pomislila sam u sebi. Zgrabila sam torbu i zajedno s Rain izašla iz učionice. Ni ona se baš nije naspavala, ali dobro je to prekrila. Nikada nije pokazivala da nešto nije u redu, jer jednostavno nije željela da ju vide slomljenu. Sve dok ju čovjek nije upitao. S druge strane, živo joj se fućkalo što drugi misle o njoj. Zavidjela sam joj na tome, ali, Bože, kako je znala biti komplicirana.
- Steph?- obratila mi se Rain.
- Mmm?-
- Jesi ti to zbarila onog mekušca, a da mi nisi ništa rekla?-
Mislila je na Lucasa.
- Ovaj, da. Ali skroz sam bila zaboravila na to. Uostalom, to je bilo za njegovo dobro.-
Začula sam kako se zacerekala. - Carice.-
Okrenula sam očima, ali sam se morala usput i nasmijati.
Lutala sam pogledom po hodniku ni sama ne znajući što tražim. Promatrala sam užurbane učenike, a onda primjetila nešto što me stvarno razljutilo i što uopće nisam očekivala.
- E, samo ti odi, ja ću te stići. Ok?- rekla sam Rain i ona je kimnula. Popravila sam torbu i počela se proguravati kroz svu tu gužvu...
* * *
Život je sranje. To vjerojatno misle samo klinci poput mene. Takvih vjerojatno ima milijun, ali zašto onda imam osjećaj da sam potpuno sam?
Popravio sam kapu, spustivši je skroz do očiju, te požurio na sljedeći sat. Nisam napravio ni dva koraka kada me netko snažno povukao za rukav i okrenuo, usput viknuvši moje ime. Eh... Zašto se ona uvijek mora stvoriti tamo gdje netreba?
- Dobro, što tebi pada na pamet?- viknula je Stephanie na mene kao da sam napravio neki jebeni zločin.
- Da, stvarno, što?- rekao sam sarkastično svojim promuklim glasom. Malo se smela, jer nije očekivala da ću reći takvo nešto. To je dobro. Zasad.
Uzahnula je i stisnula usnice. Uvijek je to radila kad bi se zabrinula ili kad bi joj bilo žao zbog nečega. To se vidjelo u njezinim blagim očima. Ah, sranje...
- Trebao si ostati doma, Luke. Fakat si trebao.- rekla je umiljatim i tihim glasićem. E, to je sve prevršilo. Uvijek se brinula za druge, ali baš uvijek, nikad za sebe. Jebem ju malu, zašto to radi?
- Gle, Steph, nisi mi mama.- odbrusio sam i maknuo njezinu ruku sa svoje veste, koju je do maloprije vrlo čvrsto držala.
Odmahnula je glavom. Ha, ostala je bez riječi. To je nešto novo.
- Gle, ak moš doć' u školu, moći ćeš sutra navečer s nama van. Može?- rekla je brzo.
Namrštio sam se. Nije mi se sviđala ideja. Uopće mi se nije sviđala...
- Ko su to ''...s nama...''?- upitao sam stavljajući navodnike u zraku.
- Pa ja i Rain. Doći ću kod tebe u šest, da ti pomognem. OK? Sad moram ić' inače ću zakasnit na socijologiju. Vidimo se.-
Potapšala me dva puta po ramenu i brzim korakom otišla od mene, spretno izbjegavajući učenike koji su joj se našli na putu. Trepnuo sam. Imao sam samo jedno pitanje za promjenu. Da mi pomogne oko čega?!
* * *
Stvarno nisam mogla vjerovati da je došao u školu. A onu svoju kapu je navukao skroz do očiju, tako da se mogu kladit da je ispod nje jedna velika masnica...
Pokucala sam na vrata socijologije i ušla u učionicu.
- Ispričavam se što kasnim, profesore.- rekla sam ljubazno. – Psihologica me zadržala.-
- Dobro, dobro. Samo sjedni.- rekao je profesor i mahnuo rukom u kojoj je već držao kredu. Čim sam sjela i izvadila knjige, napisala sam Rain poruku na papiriću. Dobro da je sjedila odmah pored mene, pa je ubrzo primjetila da joj pokušavam nešto reći. Pružila sam joj papirić. Prvo se namrštila, a zatim slegnula ramenima.
- Di bi išli van?- upitala je tihim šaptom. Baš se njoj dalo pisati romane, tako da je radije pričala.
Malo sam razmislila, a zatim tiho rekla:
- Znam jedan klub... Čula sam da je dobar.-
Rain je kimula, te se zločesto nasmiješila. Sviđalo joj se što nikad ne idemo na ista mjesta. Već treći put u istom kafiću ti postane dosadno i već znaš sve ljude koji tamo zalaze. Ovako je samo računala na nove komade i bolju zabavu.
- U kol'ko sati da se nađemo u parku?- upitala je.
Zaustila sam da joj odgovorim, no shvatila sam da je previše tiho. I Rain je to shvatila pa smo obadvije pogledale prema ploči. Profesor je s prekriženim rukama gledao točno u nas dvije.
- Djevojke...- upozorio nas je svojim dubokim glasom.
Ispričale smo se kratkim osmjehom i počele prepisivati s ploče. Profesor se okrenuo i nastavio s predavanjem. Tiho sam se zahihotala. Koji car...
Nakon nastave Rain i ja smo krenule uobičajenim putem kući, kroz park. To mjesto je bilo nešto posebno, bio je dio moga djetinjstva. Nije bilo dana kada ja nisam prošla kroz njega. Dugačka i široka staza vodila je skroz do glavne ceste, a okruživala ju je velika i prekrasna šuma. U šumi su se nalazila igrališta, manji parkovi za djecu, šetnice, te skejt-park koji sam posebno obožavala. Što zbog zgodnih skejtera i biciklista, što zbog zabave. A svakih nekoliko metara bile su postavljene klupice.
- U kol'ko onda da se nađemo?- upitala je Rain.
- Pa oko 7.- odvratila sam. - Neće ti smetati što Lucas ide s nama?-
- Kažem ti, meni je svejedno. Možda je bolje za njega da se malo civilizira.- rekla je i podrugljivo se zacerekala. Povukla je dugačak dim već napola popušene cigarete, zadržala ga u sebi te ga otpuhnula visoko u zrak. Bila je iskusna, nema šta.
- Nejde mi se doma, ajmo do skejtera.- predložila sam. Rain se nasmijala.
- Čitaš mi misli. Moram snimiti nekog dobrog...-
Zajedno smo se namijale i krenule prema skate-parku.
* * *
Skate-park je bio okružen visokom, zastarjelom ogradom pored koje smo Rain i ja nehajno bacile školske torbe. Sjele smo na obližnju klupu, zašaranu raznim natpisima, te bacile pogled na naš omiljeni park. U sredini su dominirale uzvisine raznim oblika i veličina, a dodatni zabavni ugođaj davali su šareni grafiti. Veličanstveno.
Izvadila sam mobitel i pustila glazbu, a zatim poslušno prihvatila jednu cigaretu koju mi je Rain pružila. Tako se lakše ''ulovi'' neki tip; dečki se uvijek napale kad vide curu kako puši. Barem većina.
Zapazile smo grupicu skejtera koji su se kao i mi okupili poslije škole. To je tako kada je sunčano i toplo. Neko vrijeme smo tako sjedile, a onda mi je onaj Nicholas Brentson zapeo za oko. Sasvim slučajno. Barem sam tako mislila. Stajao je nedaleko od naše klupice, s nekim frendom, držeći skateboard u desnoj ruci. Smijali su se. Ostavivši školsku torbu, skinuo je tamnozelenu kapu i protresao svojom smeđom kosom.
Trgnula sam se i odmaknula pogled. Previše zuriš, Steph, rekla sam samoj sebi. Zašto? Začula sam svoje ime, te sam se zbunjeno okrenula prema Rain.
- Što?-
- Ha?- odvratila je Rain podignuvši obrvu.
- Šta, ha?- odbrusila sam sad već uspaničena da haluciniram. - Upravo si me zvala...-
- Kaj ti briješ?-
- Stephanie!- opet sam začula kako me netko doziva. Okrenula sam se i ugledala Yuki Paver kako trči prema nama mašući rukom. Djevojka je bila sa mnom u razredu, no nisam je baš dobro poznavala. Došla je do nas sva zadihana.
- Uf, napokon sam te našla. Tražim te još otkako je škola završila. Dobro da sam ovdje prolazila, inače mi nikad ne bi palo na pamet da si tu.-
Rain ju je gledala podignutih obrva. Ja sam samo mislila na to kako mi je zaklonila pogled i da sad ništa ne vidim od onog lika. Bilo mi je na neki način... zabavno. Bokte, koji mi je?
- Ovaj... Bok.- rekla sam kad sam od gomilu mogućih odgovora izabrala baš taj. To mi je bilo najlogičnije nekako.
Rain je u tom trenutku prasnula u glasan smijeh. Rukom je pokazivala na mene i smijala se ko luda. Meni baš ništa nije bilo smiješno. Yuki se smiješila gledajući Rain kako se smije.
- Zajebi nju.- odvratila sam ozbiljno. - Malo je previše popušila...-
- OK.- rekla je Yuki vedro, iako na takvo nešto uopće nisam očekivala odgovor. Yuki je na kraju odlučila sjesti pored mene i gledati u nebo. Rain se prestala smijati, ali još joj je na licu titrao osmijeh. Očekivala sam od Yuki da mi kaže nekakvo objašnjenje da napokon mogu reći ono: Ahaaaaaaaaaaaaaaaa. Ali ona je nastavila buljiti u nebo sa smješkom na licu. Ravna crna kosa imala je prekrasan sjaj, a šiške, ošišane ukoso, prekrivale su joj polovicu desnog oka. Usput, njezine velike i tamne bademaste oči bile su ukošene prema gore, što je govorilo da je iz Japana. A usne su gotovo uvijek bile raširene u velik osmijeh od uha do uha. Na sebi nije imala nimalo šminke, što mi se sviđalo. Ne znam zašto to sve prije nisam primjetila.
- Nego.... Zašto si me tražila?- napokon sam je upitala.
- Pa, znaš, dobila sam onu jednicu iz matematike iz prošlog testa, pa sam pomislila da mi pomogneš. Ako hoćeš...- rekla je slegnuvši ramenima. Gledala sam je u čudu.
- Ali ja ti nemam pojma matematiku. Isto sam dobila jedan.- podsjetila sam ju.
- Da, ali ti ju razumiješ, samo krivo riješiš zadatak. Ja ju uopće ne kužim, pa da mi samo objasniš, bilo bi u redu.-
Htjela sam reći: Koja razlika? Cilj je riješiti zadatak, a ja to ne mogu. Hello... No, odustala sam.
- Kako hoćeš, ali sumnjam da ću ti moći pomoći.- rekla sam na kraju. Yuki se nasmiješila.
- Najbolja si. Što kažeš da dođem tebi sutra popodne?-
- Ok. Nema problema.-
- Super. Ajd moram ići. Vidimo se! Bok, Rain!- pozdravila nas je i doslovno odlepršala kući.
- Uvalila si se u veeeeliko sranje, znaš to Steph?- rekla mi je Rain kada se Yuki udaljila. Htjela sam reći nešto tipa: Pričaj mi malo o tome, ali sam se predomislila kao i prvi put.
- Dobra je Yuki cura. Nekako je sva pozitivna.- rekla sam više sebi nego Rain. Ona je okrenula očima i uzela već treću cigaretu iz kutije.
* * *
Nakon sat i pol vremena provedenih u parku, krenule smo svaka svojoj kući. Zgrada u kojoj sam živjela bila je udaljena 5 minuta pješačenja od parka. Ušavši u dizalo pritisnula sam tipku 3. Vrata su se taman počela zatvarati kad sam začula:
- Zadrži vrata!-
To me iznenadilo, tako da nisam stigla ispravno i brzo reagirati. Nečija ruka brzo je zaustavila vrata dizala i ona su se ponovo otvorila. Unutra je ušao Nicholas, držeći skateboard u desnoj, a mobitel u lijevoj ruci. Stvarno nemam sreće, pomislila sam usput se namrštivši. To je shvatio i Nicholas, pa se nasmiješio. Stavio je mobitel na uho, i gledajući u mene rekao:
- E, stari, moram ić.-
Zaklopio je mobitel i strpao ga i lijevi džep širokih traperica. Zašto moram zamijetiti takve male stvari. Briga me gdje drži mobitel i koje traperice nosi. Već sama sebe počinjem živcirati.
- Bok.- pozdravio me.
- Aha.- odvratila sam nezainteresirano. Pogledala sam udesno da vidim na kojem smo katu. Tek prvi. Zašto neugodne situacije uvijek sporo prolaze?
Kad nije odgovorio, morala sam ga pogledati. Još uvijek je zurio u mene.
- Trebaš nešto?- upitala sam svadljivim tonom.
- Zapravo da. Dužna si mi ispriku i zahvalu, koliko se sjećam.- rekao je sa smješkom.
Nisam odgovorila. Nisam imala ništa pametno za reći, pa je bolje da šutim. Nicholas se uozbiljio.
- Zašto me ignoriraš?-
- Ne ignoriram te.- odmah sam ispalila. Uh, 2. kat. Jebemu vrijeme.
- Nije istina. Ignoriraš me, ali ne znam zašto.-
Samo sam odmahnula glavom. Hajde brže, brže, brže....
- Zašto jednostavno ne možemo biti prjatelji?- upitao je znatiželjno i zbunjeno.
Začulo se glasno BIP i vrata dizala su se otvorila. Napokon! Izjurila sam van kao metak i izvadila privjesak s ključevima stana. Dok sam drhtavom rukom pokušavala ugurati ključ u bravu, Nicholas se naslonio na zid, pored mene, čekajući odgovor. Žašto jednostavno ne možemo biti prijatelji?, ponovila sam pitanje u sebi. Otključavši, zagledala sam se u njega i odgovorila:
- Zato što nije jednostavno.-
* * *
Dragi moji blogeraši, evo napokon novog posta. Puno hvala na komentarima od prošlog posta, ali sada ću od vas zatražiti jednu, ajmo reći, uslugu.
Svi ste rekli da vam se sviđa moja priča i ja to poštujem i drago mi je zbog toga. Ali ne pišem onako kako bih voljela pisati i želim se poboljšati. Zato vas molim da u budućim komentarima napišete ono što NIJE dobro i ono što vam se NE sviđa. Ali baš SVE. A ako vam se nešto baš toliko sviđa, napišite ZAŠTO. Bit ću vam mnogo zahvalna na tome.
Btw, htjela sam napraviti nešto novo, pa sam ubacila dio iz Lucasove perspektive, koja će se pojavljivati od sad pa nadalje u svakom postu. Pa recite što mislite o tome. =)
Dalje... Vidjeli ste da ne objavljujem često posteve, i to je najčešće zbog škole. Jednostavno ne stignem. Pokušat ću ih objavljivati jednom mjesečno. Ali uvijek ću se potruditi da što prije svima komentiram i odgovorim na komentare. I, naravno, uvijek ću biti iskrena. =)
Usput, jako mi je drago što ima sve više i više nas pisaca. Samo tako nastavite. =)
Do čitanja....
Voli vas vaša
Steph
Post je objavljen 07.03.2010. u 15:46 sati.