Pregled posta

Martin v Zagreb, Martin z Zagreba – 3 dio

Opet na putu za bolnicu. Trebam se prijaviti za CT-pregled. Hodajući, dok mi je južni vjetar koji je odnio snijeg kao da ga nije ni bilo pomalo otežavao napredovanje, pada mi na pamet: u ona neka vremena kada sam radio, svakog sam jutra trebao ustati u vrijeme kada mi se baš i nije ustajalo, spremiti se (uz obvezatno, mrsko mi, brijanje) i otići na posao. Kako su se stvari počele odvijati, izgleda da ću i sada trebati svako jutro opet ustajati ranije nego što bih to inače radio, pa put pod noge, pravac - bolnica (sva sreća bez svakojutarnjeg brijanja, mogu ja kod „dotura“ i s malom bradom, to je i onako danas in).

Svojevremeno se pitah, što ti penzići stalno vise po ambulantama. Eto, nisam ni šest mjeseci u mirovini i već idem njihovim tragom. A vjerojatno nije baš da svi trebaju. Dođe im to kao obvezna jutarnja šetnja, pa koja „ćakula“, malo se potuže „doturu“ i onda doma kuhat ručak. Što su ti lijepi penzionerski dani! Barem tako dugo dok te nešto ne „zvrkne“, e onda stvari postaju malo ozbiljnije. Mene je eto nešto „zvrknulo“ po drugi put (prvi put je to bilo srce, ali tada sam još „delal“), srećom „stručnjaci od medicine“ kažu da to nije strašno. A što mi ostaje nego im vjerovati i nadati se da su ponekad i oni u pravu!

I tako meditirajući, stigoh pred šalter gdje se prijavljuje za CT-pregled. Na veliko čuđenje u redu ih je bilo svega troje, što me ugodno iznenadilo. „Nadam se da će i dalje biti tako dobro“, pomislih i stanem u red.

„Dobar dan!“ kažem ljubazno.
„Dobar dan!“ stiže odgovor iza staklene zavjese, nešto manje ljubazan (srećom nije „željezna zavjesa“ kao u vrijeme hladnog rata). Oči „glasa“ uprte su u papire i ja ne vidim „s kim imam čast“.
Gurnem uputnicu liječnika opće prakse kroz otvor na dnu pregrade.
„Po čijoj preporuci?“ pita glas iza stakla.
„Kakva sad preporuka, pa nikada nisam išao ni liječniku, a kamoli na nekakva snimanja po preporuci?“ pomislih u sebi, a na glas rekoh:
„Pa evo moja doktorica I.T.“
„Ma ne ona, koji vas je specijalista uputio?“
„Urolog, doktor A.P.“
„A imate nalaz ili nešto takvo?“

Srećom, poučen već jednom sličnom izmjenom riječi, nosim sve papire u svezi trenutačne mi bolesti u torbi, pa sam tako imao i nalaz specijaliste za tumore i mog doktora urologa. Gurnuh i te papire ispod pregrade.
„Za CT se trebate naručiti, predbilježiti!“ kaže opet glas iza pregrade, ovaj puta glas dobije i oči, sestra pogleda u mene. Dojam, hm, tako, tako!
„Znam, zato sam i došao“, nastavim ja ovu divnu konverzaciju.
„Dobro, dođite sutra poslije deset sati, ili koji drugi dan. Doktor se treba dogovoriti (s kim nije rekla , možda s mojim urologom da vidi koliko je to hitno), pa će te dobiti termin.“
„A koliko se vremena obično čeka na termin“, pitam ja što sam mogao ljubaznije iako sam već osjećao određeni pritisak pare u glavi.
„A to vam ja znam koliko i vi!“ čujem glas i začudo opet se susrećem s očima vlasnice glasa.
„Pa barem otprilike“, navaljujem ja ko Mujo na Fatu.
„Zaista vam ne znam reći“, odgovara glas, sada već pomalo ljutit.
„Bolje da prekinem prije nego počnu frcati iskre, prvo s moje strane, a onda iza pregrade“, pomislim, a na glas rekoh: „U redu!“
„Ove nalaze specijalista ću zadržati, vratit ću ih kada ću vam priopćiti termin, a uputnicu vam vraćam“, reče osoba iza ograde i gurne uputnicu prema meni.
„Doviđenja.“
„Doviđenja.“

Uzeh uputnicu, spremih je u torbu i pomislih: „A za koga vraga sam uopće jučer išao po uputnicu, kada će mi trebati tek kada dobijem termin?“
No nema veze, i onako to sve ide penzićima u rok službe.

A možda sve to i nije bilo tako, možda sam ja sve to samo tako percipirao !

nastavit će se:


Post je objavljen 23.02.2010. u 14:49 sati.