Ne znam, ne znam, ne znam... odakle ova praznoca? Koliko to prostora u meni ima, kad i nakon toliko dozivljaja, ljudi, zagrljaja, poljubaca, zalogaja, misli opet ostanem prazna. Mozda sve prodje kroz mene, a nista se ne zaustavi, osim pokoje neostvarene zelje, samo one ostaju, zaljepe se za zid moje unutrasnjosti... osjecam kako se stvara eho, u tim mojim prazninama, rjeci odzvanjaju kao da ih je neko drugi rekao. a sve je ipak pocelo od mene, zar ne?
Zasto nezadovoljstvo? Zar sam toliko neskromna? Znam, bar mislim da znam, iz kakve bjede sam dosla, iz kakvog haosa i zla, kako da ne znam da cjenim sta imam? Nisam valjda toliko nezasita. Ima u meni neko bolji od ovoga, neko iskreno dobar... sad sam losa. Ponovo losa. Zbog svega nepocinjenog i svega nerecenog.
Nadam se da je praznoca samo umor, nesposobnost da osjecam ista pa me mozda to plasi. Tugujem za nekim prijateljstvima koje je moja nezrelost izoblicila. A drukacije mozda nije moglo biti. Odjednom je sve izgubilo boju. trebala bih se istusirati, ne mogu. Nemam snage, samo bih lezala ovde i zalila samu sebe i onda se kudila jer nisam vrjedna zaljenja i onda se tjesila jer me ipak to boli sve.
Ne razumijem...
Post je objavljen 16.02.2010. u 20:48 sati.