Prije nekog sam vremena s kolegom vodila raspravu oko usabilityja jednog, danas nepostojećeg, hrvatskog sitea. Ne ulazeći u sadržaj, site je imao naizgled sitnih, ali jako važnih mana. Prva mana bio je posve nejasan login okvir, druga mana korištenje underlinea koji ne označava link.
- Zašto to radite?, pitala sam kolegu. - Trebalo mi je par minuta da shvatim logiku logina na sajt, a underline se - ako nemaš link - jednostavno ne radi.
A kolega je odgovorio: - Samo se vi stare iskusnjare bunite na logiranje (aha, nisam jedina!, op.a.), a svi mladi klinci ne kuže da je tu nešto čudno. Naviknut ćeš se.
Nisam. Prestala sam dolaziti na sajt.
Općenito, ovo je važna lekcija za sve nas koji povremeno smišljamo, projektiramo ili razvijamo web-proizvod: ne smijemo pretpostavljati da će se korisnici naviknuti ili da će "shvatiti". U pravilu neće. Osnovno pravilo razvoja web-projekata je DON'T MAKE ME THINK. Dva klika ljudi, dva klika. I u ta dva klika ne smije biti nikakvih problema ili vam se korisnik više nikad neće vratiti. Evo, ja više nikad neću pokušati otvoriti blog na bloger.hru: procedura je nečitka i ima nekoliko bespotrebnih ograničenja. Ali ja sam napredni korisnik interneta, mene odbija nelogičnost ili glupo rješenje, složenost me neće odbiti. No zamislite nekog tko nije "doma" na Facebooku ili Twitteru, tko se služi Googleom i svojim mailom. Kakvo ćete mu rješenje ponuditi? Dvostruku prijavu? Komplicirano rješenje? Ili jednostavno, dosadno rješenje u dva klika: tekst - komentar - login - log out.
Mislite da pretjerujem? Pogledajte ovaj video:
Post je objavljen 16.02.2010. u 14:37 sati.